Predmet spora je naknada štete

Međunarodni sud pravde nije krivični sud, on ne može odlučivati ni o čijoj krivici. Tužba koju je podnela Hrvatska nije krivična tužba. Tom tužbom se tvrdi da je srpska država povredom Konvencije o genocidu nanela štetu Hrvatskoj. Predmet spora je, dakle, naknada štete.

Prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“ br. 29/78, „Službeni list SRJ“, br. 31-93 i Ustavna povelja) „Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.“

Dakle, država (Srbija), kao pravno lice, tuži se za naknadu štete koju su njeni organi, recimo vojska, policija, vršeći svoju funkciju, naneli drugoj državi (Hrvatskoj). Ovo će biti mnogo razumljivije kada shvatimo da i svaki građanin Srbije kome u vršenju svoje funkcije, recimo prilikom demonstracija, policija prekoračenjem ovlašćenja nanese povrede, može za naknadu štete tužiti državu Srbiju. Da li takva presuda kojom se država obavezuje da naknadi štetu nanetu postupanjem njenog organa – „podrazumeva kolektivnu krivicu“? Naravno da ne. Budući da se ta šteta plaća iz budžetskih sredstava, naknadom štete jesu pogođeni, posredno, materijalno, „kolektivno“ i svi građani, ali svakako da se time ne ustanovljava nikakva njihova „kolektivna krivica“.

Tako, ni eventualna presuda Međunarodnog suda kojom bi Srbija bila proglašena odgovornom ne bi „podrazumevala kolektivnu krivicu“ kako se u vašem uvodniku tvrdi. Čudno je, i možda indikativno za naše SUBJEKTIVNO osećanje krivice, da mi neprestano sami potežemo pitanje naše kolektivne krivice i onda kada niko drugi o njoj ne govori.

Da li je pri tom, „većina građana podržavala“ ili nije akte te države, potpuno je irelevantno za odluku. Država je poseban subjekt u pravu, različit od građana kao fizičkih lica. Druga je stvar što mnogi Srbi to ne razumeju i vole da se identifikuju sa tim pravnim licem. Ali, to je već ljubavna stvar.