Prepisivači na putu za Ćacilend: Dnevnik Tijane Kovačević, direktorke Muzičke škole „Josip Slavenski“

Danas je Dan studenata, dan kada je na studentskim demonstracijama 1936. godine, ubijen student prava Žarko Marinović. Studenti su se tada borili za bolje uslove studiranja i autonomiju univerziteta.

Nepun vek kasnije, vode istu bitku. Gaze ih na ulici, prete im, a njihove profesore nazivaju kriminalcima. Već četiri meseca su u blokadama, zatvoreni na fakultetima, traže ispunjenje zahteva. Ne pregovaraju. Od danas imaju novi zahtev, jer je neko nasiljem pokušao da ukalja njihov protest.

Himna studenata se čuje sa terase Pravnog fakulteta u Beogradu. Blokadnim horom FMU, nekada mog fakulteta, diriguje student, nekada moj učenik. Ponosna sam.

Kao da se ništa od toga ne dešava, ministarka prosvete im čestita njihov dan, pozivajući ih da se vrate učenju, ponosno navodeći da je ispunjen 4. studentski zahtev. Misli na povećanje sredstava za visoko obrazovanje, dok njihovi profesori dobijaju „krompir“ umesto plate. Predsednik države, u majici sa natpisom „I ja sam ćaci“, takođe čestita. Ko su, uopšte, ćaci? Da li su to ljudi koji su zauzeli Pionirski park i predstavljaju se kao „studenti koji žele da uče“ ili postoji opasnost da je to naša budućnost?

A studenti koji zaista žele da uče i žele da žive u bezbednoj državi, bez straha, sada su na biciklima. Na redu je „Tura do Strazbura“. Njihova država ih ne čuje, bar ne oni koji bi trebalo. Nadam se da će sa Evropom imati više sreće, jer gde god da su do sad prošli, a prošli su mnogo, građani su ih slavili.

Sva je prilika da će ovo biti Godina studenata!

Stigli su u Dunajvaroš.

Subota, 5. april

Sinoć su me učenici obavestili da su izglasali blokadu škole koja bi trajala 24 sata. Mislim da je ovo njihova reakcija na razgovor koji smo imali, a kada su im nastavnici koji su bili u obustavi, najavili mogućnost povratka na nastavu. Nadam se da se, pored ideje o blokadi, iza svega krije i mladalačka želja da imaju žurku u školi.
Danas su odustali od jučerašnje ideje. Čini mi se da su, zapravo, zbunjeni. Deca su, a vode bitke odraslih. Obećala sam im veliku žurku kad sve ovo prođe.

Protesti su svuda po Srbiji. U Nišu je blokirano pet mostova, u Omoljici podrška za smenjenog direktora škole, u Beogradu protest zaposlenih u pravosuđu. Srbija je budna. Više i ne spava.

Za to vreme, na Trgu heroja u Budimpešti, stotine ljudi dočekuje naše heroje. Peva hor učenika srpske gimnazije „Nikola Tesla“. Došao je, na biciklu, i gradonačelnik Budimpešte. Prekoputa, u zgradi srpske ambasade, gde je nekad sedeo Jovan Dučić, spuštene roletne i muk. Sramota.
Studenti su stigli u Budimpeštu.

Nedelja, 6. april

Ulice su opet zatvorene. Danas nas blokiraju maratonci. I dok čekam u kolima, razmišljam o našem maratonu koji trčimo, sada već mesecima. Maratonske blokade fakulteta i škola, protesti, šetnje, vožnja do Strazbura, štrajk u prosveti. S druge strane, maratonsko iscrpljivanje i ignorisanje vapaja građana od strane onih čija je dužnost da čuju i reaguju. Umorni smo, ali kao iskusni maratonci, bodrimo se i pridržavamo da ne posustanemo. Čini se da niko nikad nije trčao ovu stazu, nema nikog da nam kaže koliko još do cilja, ali znamo kakva je nagrada i izdržavamo kako ko zna i ume. I nastavljamo da trčimo.
Godišnjica je nacističkog bombardovanja Beograda, kada su stradale hiljade ljudi i srušene stotine zgrada. Izgorela je tad i Narodna biblioteka. Danas su joj ponovo temelji ugroženi, preti joj parking!

Tabloidne televizije targetiraju novinare. Kakvi to ljudi strahuju od pisane ili izgovorene reči?
Preko 150 ljudi je danas krenulo sa Kosova, pretpostavljam, pravo u Pionirski park. Ćaci na putu za Ćacilend. Naterani da pešače, a nekad su ih razvozili autobusima. Loši đaci prepisuju od boljih, ali kako to obično biva, ne umeju ni da prepišu.

Na kraju dana je odjeknula vest i svi se pitaju ko je prof. dr Đuro Macut, novi premijer. Zar je važno ko je? Jedan od predavača u Ćacilendu.

Studenti su stigli u Đer.

Ponedeljak, 7. april

Škole se polako vraćaju u redovnu nastavu i to je bila neminovnost. Ne doživljavam ovo kao pobedu Ministarstva, kako neki to pokušavaju da predstave. Naprotiv. Upravo oni su ti koji nisu imali rešenje i pored stalnih pretnji i kažnjavanja. Sistem koji su s mukom i na silu, uz pomoć tzv. reprezentativnih sindikata, godinama održavali, se u trenutku raspao i uzdrmao celo društvo. Dugo su nastavnici izdržavali sami u ovoj borbi, dok su drugi nemo posmatrali. Sada se u učionice vraćaju zbog svojih đaka. Povezali su se, shvatili svoju snagu, i pokazali celom društvu da na njih i te kako treba računati, a za to zauzvrat dobili preko potrebno poštovanje. Pobeda je njihova i zato u školu treba da uđu ponosni.

Stigla je martovska plata sa obećanim povećanjem. Nema ga za nenastavno osoblje, jer se na njih zaboravilo prilikom donošenja odluke o moratorijumu na štrajk, kao da oni nisu neizostavni deo svake škole.

Studenti iznose i šesti zahtev. Svetski je Dan zdravlja i oni traže da od bezvlašća budemo bezbedni i kad smo bolesni i najugroženiji. Možda se sad već čini da preteruju i traže previše. Ali ne, njihov zahtev je jedan jedini – zdravo društvo.
Crvenim tepihom kroz Bratislavu, studenti su stigli u Beč.

Utorak, 8. april

U školi je danas druga atmosfera. Dogovaramo se kako da povratak u nastavu bude što lakši i bezbolniji za naše srednjoškolce. Neki od njih se osećaju poraženi, jer nisu ispunjeni zahtevi zbog kojih su stali uz studente. Bodrimo ih, kao što to uvek i radimo. Učimo ih da je borba za istinu i pravdu njihova pobeda, da tu ne mogu biti poraženi. Teret koji su rešili da ponesu prevelik je i vreme je da ga neko drugi preuzme.

Sa zakašnjenjem gledam snimke dočeka naših studenata u Beču, dok oni nastavljaju dalje. Na Trgu Marije Terezije sve podseća na praznik nade. Za one koji su otišli „tamo daleko“ i za one koji su odlučni da ostanu ovde. Biciklisti ne priznaju umor. Niko nije umoran! Samopouzdanje koje pumpaju mesecima je toliko, da nema straha da će odustati. Pištaljke i buka usred Beča. Da li mogu da probude Evropu?

Pešačenje je u modi. Studenti su na putu za Novi Pazar, prepisivači na putu za Ćacilend.
Studenti na biciklima su stigli u Emersdorf.

Sreda, 9. april

Danas smo moje kolege i ja dobili pismo zahvalnosti i podrške za našu zajedničku borbu od studenata FMU. Divna naša deca, naši bivši đaci, sada ljudi. Još jednom su nas podsetili da je podrška njima naš poziv.

Pritisak pred najavljeni trodnevni skup je sve očigledniji. Više nema pošteđenih od pretnji.

U borbi za ozdravljenje društva suspendovan je lekar zbog transparenta. Kažnjen je od strane onih čija se odgovornost traži. Kakva zamena teza.

Predsednik je požurio da nam javi da je prvi stigao u Francusku. Hrabro, iz dalekog Pariza, zahteva, preti, optužuje i targetira. Nasilnicima naziva one koji se protiv nasilja mirno bore. Još jedna zamena teza.

Studenti su prešli više od pola puta. Stigli su u Linc.

Četvrtak, 10. april

Pretnje koje slušamo mesecima se, nažalost, ostvaruju. Danas je ponovo priveden jedan student, policija je ušla na fakultet u Nišu, traži se hapšenje arhitekte Đajića. Priveden je, pa pušten, novinar Dejan Ilić zbog izazivanja panike. Ko se i od koga uplašio?

Mi nismo. U školi danas muzika nije stala. Hor je imao probu, za sutra je zakazana proba orkestra. Učenici muzičkih škola se pripremaju za nastup na Mašinskom fakultetu. Sami su zakazali koncert, organizovali se i odabrali program. Mladi budući muzičari, zajedno sa mašincima. MUZIKOM PROTIV MAŠINERIJE!

A studenti su stigli u Mocartov grad. Salcburg.

Idemo dalje…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.