Priča Vuka Draškovića: Misirka Alipašina

U Orlovo je došao u jesen 1992, sa Srbima iz Mostara, izbeglim od mržnje i zločina u ratu svih protiv svih, Srba protiv muslimana i Hrvata, muslimana protiv Srba i Hrvata, a Hrvata protiv muslimana i Srba, strašnom ratu, koji je izbio mučki, iznenada i brže nego što udari grom. Do rata je predavao biologiju u mostarskoj gimnaziji, a sa naročitom strašću zanimao se i za istoriju, književnost, filozofiju i religiju. Moglo bi se reći da je istorijom bio i opčinjen, naročito zbivanjima u Hercegovini, u devetnaestom veku, za vladavine vezira Alipaše Rizvanbegovića, Alipaše Stočevića, rođenog u Stocu, varošici u kojoj će se, skoro dva veka kasnije, roditi i Radoš Stočević.

Svoju nesreću, da je rođen kao bogalj, bez leve ruke i stopala desne noge, on će doživeti i kao žalosnu sreću, jer niko od njega nije tražio da učestvuje u ratu koji je prezirao. Sa ortopedskom cipelom i bez jedne ruke, u trideset i trećoj godini života, Radoš Stočević je, kao izbeglica, primljen za profesora u orlovačkoj gimnaziji, ali je, pred sami kraj rata, proglašen ludim i najuren iz škole. Svi su poštovali njegovo enciklopedijsko znanje iz raznih oblasti, prilježnost u nastavi i najbolji odnos prema učenicima. Podozrenje na sebe navukao je pričom da su biljke i voćke kao ljudi, da pamte, da pate i raduju se isto kao ljudi, da i govore, i da ih on čuje i razume, on njih, a one njega. Ta predavanja bi, možda, bila shvaćena i kao mala nastranost, česta kod učenih ljudi, da profesor Radoš Stočević nije počeo i da razgovara sa biljkama i voćkama i da prepričava šta je sve čuo od njih.

Bez ikakvog posla i zarade, živeo je od mizerne socijalne pomoći i milostinje ljudi koji su ga posećivali u jednom sobičku, u baraci za beskućnike, i to više pokretani željom da popričaju sa „ludim Radošem“ nego li čistom ljudskom dobrotom. Jednoga dana, vrelog avgustovskog dana, u taj sobičak navrati i Radoševa komšinica, takođe izbeglica iz kotline Neretve, i donese mu tanjir pun smokava.

„Moje misirke“, povika on.

„Pašine misirke“, odgovori ona. „Jutros sam ih ubrala kraj Bune, sa pašinog stabla, ispred pašinog spaljenog konaka“
Neke od tih smokava behu žućkaste, kao zlato, neke tamne, a neke rumenkaste kore. Radoš uze baš rumenkastu, omirisa je, zagleda se u nju, a komšinica se uplaši od čudnog sjaja u njegovom pogledu i podrhtavanja usana. Upita ga nešto, ali je on ne ču. Zurio je u smokvu, prinosio je nosu i mirisao, ljubio je i prislanjao uz svoje obraze. Iznenada, potekoše mu suze, a žena koja mu je donela tanjir smokava iz njegovog i njenog zavičaja uplaši se i ode. Nekoliko minuta Radoš nije ni primetio da nje nema, a kada shvati da je sâm, sa pašinim misirkama, zaključa vrata svog bednog sobička, svog izbegličkog zatvora, pa se uzšeta po tom kavezu i poče da galami.

„Moj zemljak i moj rođak Alipaša kriv je za sve tvoje rane, tvoje suze i tvoju svaku nesreću“, pričao je toliko glasno da je uznemirio i pred vrata svog sobička okupio buljuk znatiželjnika iz te barake za izbeglice. Načičkali su se pred Radoševim vratima i slušali. Jedan mladić uključio je i diktafon.

„Donio te iz pitomog Misira među divljake, lopove i krvopije, među razbojnike, kakav je i Alipaša bio. Ova smokva, govorio je paša, rađa đecu sa tri različite boje kože, a ođe, uz Neretvu, svi smo iste boje kože i istoga jezika, ali smo od tri vjere. To je pričao Alipaša kad je tvoju babu zasadio ispred svoga dvora i hvalisao se da će trorodna i trojedna misirka njegova da poveže i sjedini u snop merhameta i tri vjere u njegovom pašaluku. Nije vjerovao u to što je govorio, a bilo bi mu uzalud sve i da je vjerovao, sve i da je, čudom nekim, ispod stabala svojih misirki, koja su se umnožavala, zlatnim dukatima podmićivao zlom zadojene muslimane, pravoslavce i katolike, da se odvežu od mržnje i smrti u sebi…“

„Radoše, s kim to pričaš?“, upita ga neko iz gomile pred vratima.

„Odbij od mojih vrata, stoko bez repa!“ – vrisnu Radoš i zaprepasti sve te znatiželjnike. Znali su ga kao tihog čoveka, nalik senci. Nikada nije galamio, a kamoli da je izustio neku ružnu reč i da je nekog opsovao.

„Otvori, bolan, naši smo“, povika neko. „Beskućnici, kao i ti. Prašina, kao i ti. Žrtve ovog rata, kao i ti.“

„Izbjeglice, pogorelci, nesrećnici, nevine žrtve. Laž, laž, laž!“, vrištao je, izvukao ključ iz brave, da bolje, kroz ključaonicu, vide kako poskakuje dok ih grdi i psuje, i da vide, na stočiću, kraj tanjira sa misirkama, i dve crne, izrezbarene, kruške, nalik bombama. „Drugi su skrivili našu nesreću, tako cmizdrite i tako lažete. Koji drugi? Jesu li to naši ratni komandanti, jesu li to vođe naših partija, jesu li to vladike, biskupi i muftije? Stoko bez repa i bez pameti, niko od njih nije poginuo, nikome ni sin nije poginuo, niko nije ni metka opalio, niko nije obeskućio, svi su se napljačkali i naotimali svega, a mi, stoka bez repa i bez pameti, sada ih obasipamo pohvalama i počastima. Izgubili smo sinove, porodice, imanja, postali smo čopor bivših ljudi, niko i ništa, bez ikoga i ičega, a u svoje krvnike zagledani smo kao u svece.“

„Prekini, ludače!“, povika neko pred Radoševim vratima. „Pljuješ na grobove palih za našu vjeru, za našu naciju i slobodu, na sve što nam je najsvetije.“

„Djetelina sa četiri lista – reče Radoš – djetelina života i sreće, ne raste u Hercegovini. I da ti kažem još nešto. Ti si me zaustavila u naopakom naumu da aktiviram ove dvije bombe, ili da prospem benzin iz one kante u ćošku, i da se spalim. Spriječiše me tvoje suze, tvoja priča, koju sam danas čuo prvi put, da je moj zemljak i rođak, Alipaša Stočević, tvoje rodstvenice, Alipašine misirke, darovao NJegošu, kad su se sreli u Dubrovniku, i da vladika i mladi knez crnogorski, omamljen njihovom ljepotom i mirisom, nijednu nije progutao, nego ih je samo mirisao i dodirivao usnama. O tome ne pjevaju guslari smrti. Niti pjevaju o tvojim suzama na Starom Mostu, u Mostaru, kad je fukara sve tri vjere, fukara bez pameti i obraza, slušala nečasnu naredbu Omerpaše Latasa da glupava svjetina hercegovačka svojim prostaklukom tuče i dotuče mog rođaka, velikog hercegovačkog vezira i najvećeg, i po dobru i po zlu, kojeg je ikada moj zavičaj imao… Bog me kaznio, ne time što me je stvorio kao bogalja, nego time što se rodih u ovom vremenu, kad se uzdiže i zapaši ona ista fukara koja je meračila i seirila nad mukama Alipašinim. Zbog te fukare, moja misirko, tvoj Radoš je bez kuće, bez groblja, bez posla, bez nade, još i lud. Sve Alipašino, a i moje, porušeno je, spaljeno i pokradeno u ovom mom vremenu, zlom po svemu i zlom po svakoga.“

***

Svi pred vratima tog izbegličkog sobička, a i antiteroristički specijalci, koji su prisluškivali šta to govori ludi Radoš i kome, poskočili su i vrisnuli od iznenadnog pucnja. Zatekli su ga osmehnutog, sa pištoljem u jedinoj ruci koju je imao, i sa tanjirom Alipašinih misirki na stočiću. Bile su isprskane krvlju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.