Priča Vuka Draškovića: Veličanstvena pobeda

Tako je on nazvao kapitulaciju pred NATO alijansom, potpisanu nakon tromesečnog bombardovanja Srbije i Crne Gore, progon i svoje vojske i svoje države sa Kosova. Po njegovom pobedničkom licu, razvučenom u prkosni osmeh, nije se moglo ni naslutiti da je surovo poražen, niti da je njega, samo nekoliko dana ranije, međunarodni tribunal u Hagu optužio za mnoge zločine širom ubijene Jugoslavije.

***
Još u crnini, kao gavran, i usahlih obraza, Anđelko Dragojević, otac jedinca, u vojsci prozvanog Tekeriš, hitnu metalnu pepeljaru prema ekranu televizora i glavi Vrhovnog komandanta.

***
Major Marko Lazarević ne gleda i ne sluša kako mu Vrhovni komandant čestita pobedu. U koloni vojske i civila, koja napušta Kosovo, na nosilima i u zavojima, on bunca, nekome komanduje, trza se od bolova, nesnosnih bolova, koje oseća u nogama, a noge mu amputirane.

***
„Tonka, gasi televizor, molim te“, reče general Petar Risović. Ne reče to Tonki mrtvog redova Dragoja Tekeriša, studentkinji iz Ljubljane, nego Tonki iz Maribora, kapetanu u sanitetskoj službi mrtve JNA, svojoj supruzi. Zbog veleizdaje, vojni sud u Beogradu izrekao mu jedanaest godina zatvora, četiri je izdržao, presuda ukinuta, pušten na slobodu, vojni tužilac izjavio žalbu, sada čeka novo suđenje u sobičku od dvanaest kvadratnih metara, u beogradskom hotelu „Bristol“, blizu železničke stanice, u koju više ne pristižu vozovi ni iz LJubljane, ni iz Zagreba, ni iz Sarajeva, ni iz Splita i Knina, ni iz Prištine. U toj sobici, na izlinjalom kauču koji se razvlači u ležaj, spavaju on i supruga, u jednom ćošku je rešo, na kome kuvaju, u drugom je mali televizor, pored njega neki ormar natrpan njihovim stvarima, a po sobi zategnuti kanapi na kojima suše rublje. Tonka ga pere u plastičnoj kadici, smeštenoj ispod umivaonika, u kojoj se i kupaju, kad navuku najlonsku zavesu, da sakriju golotinju.

Žarko, sin njihov, završio elektrotehniku u Zagrebu, iselio se u Kanadu, tamo umro, iznenada, Tonka sumnja da su ga ubili „naši“. Posle svega, za nju su „naši“ svi iz one države u kojoj više nema „naših“. Simona, kćerka generalova i Tonkina, pedijatar, doselila se iz Banjaluke u Beograd, da posećuje oca u zatvoru, udala se, dobila blizance, kćerku i sina, dobila i otkaz u bolnici, bez objašnjenja. Dečica porasla, sa majkom i ocem posećuju dedu i baku u njihovom kavezu, u hotelu „Bristol“.

Omaklo se unuci, pa pitala deku: „Koga si ti ubio?“. Čulo dete od druge dece da joj je deda bio u zatvoru. A juče, dan pre nego što je Vrhovni komandant objavio „veličanstvenu pobedu“ na Kosovu, jedan čovek od poverenja, ruski dopisnik, doneo generalu poruku od negdašnjeg pukovnika Mila Blaževića, sada generala hrvatske vojske. „Ne zovi me da svjedočim kako je bilo, još bih više ukopao tebe kod tvojih, a i sebe kod svojih.“

General Petar Risović pročitao je poruku i otpisao generalu Blaževiću: „Važno je, Mile, da i ti i ja znamo kako je bilo.“

„Zbog čega ste u Hrvatskoj osuđeni na petnaest godina zatvora?“ – upitao ga je ruski novinar.

„Zbog ratnog zločina.“

„A zbog čega ste osuđeni u Srbiji?“

„Zbog toga što ratni zločin nisam počinio.“

***
Nemanju i Adila, generalove vojnike i Tekeriševe drugove iz varaždinske kasarne, proguta rat u Bosni. Pogiboše u različitim vojskama, kao neprijatelji. Nemanjini roditelji ne gledaju i ne slušaju šta to Vrhovni komandant govori. Od sinovljeve pogibije, pre šest godina, u njihovoj kući, u Pirotu, ne pali se televizor. Adilova udovica Emina, sa kćerčicom Bahrijom, ima televizor, ali TV prenos svršetka i kosovskog rata ne mogu da prate, daleko su, u Holandiji. Majka Adilova, Azemina, koja je išla u varaždinsku kasarnu po sina, ubijena je odmah na početku klanice u Bosni. I muž njen Ismet, i stariji sin Kasim, i svekar Džemaludin.

Pred nekim od TV ekrana u Srbiji nije ni Harambaša, kako taj izbeglica iz Knina naziva sebe samoga. Jedan je od Srba prognanih iz RSK, Republike Srpske Krajine, koje više nema. Priždilo sunce a on, u zimskoj uniformi, u zimskim čizmama, maršira između golišavih kupača na beogradskoj Adi Ciganliji. Jedna mu kapa, sa petokrakom, na glavi, a drugu, sa grbom Srbije, nosi u desnoj ruci. Maršira i peva. Zastane, zauzme stav mirno, promeni kapu, salutira nekome, pa produži.
Davno, davno, dete je bio, sa pionirskom maramom oko vrata, u novom odelu, posebno šivenom za tu priliku, išao je u Beograd, u Beli dvor, pioniri iz stotinjak gradova, varoši i sela iz čitave države, čestitali Maršalu Titu rođendan. On je odabran ispred Knina. Nije mu baš išla škola od ruke, sa mukom je završio gimnaziju, dobio stipendiju za studije u Zagrebu, primljen i u Partiju, u Savez komunista Jugoslavije. Bio sa Titom, slikao se sa Titom, ali fakultet, mašinski, uprkos tome, nije završio.

Partija ga, ipak, nagradila, kao da jeste, postavila ga za sekretara gimnazije, ubrzo i za direktora pošte. Dogurao bi on još dalje, da se ne opi na proslavi Dana republike i da ne puca u čoveka. Kaznu je izbegao, direktorsku fotelju zadržao. U njoj ga zateče i Titova smrt, pa ženidba sina, pa oružana buna kninskih Srba. Postade član Kriznog štaba, skide petokraku sa kape i zameni je kokardom. Gromovito je umeo da zapeva. Šta se ono na Dinari sjaji, Đujićeva kokarda na glavi. Ratničku fotografiju tog negdašnjeg sveštenika, koji je, raspadom Kraljevine Jugoslavije i proglašenjem Nezavisne države Hrvatske, sa ustaškim poglavnikom Antom Pavelićem na čelu, odbacio mantiju i proglasio se za srpskog četničkog vojvodu, okačio je u svojoj direktorskoj kancelariji, na isti čiviluk sa koga je skinuo uramljeni portret maršala Tita.

Bez obojice njih, i bez vojvode Momčila Đujića i bez maršala Josipa Broza Tita, Harambaša, u avgustu 1995, pobeže iz Knina, u žurbi i strahu, bez ičega, sem uniforme na sebi. Napusti kuću i zavičaj sa dvesta hiljada očajnika kao što je on. Nije bio, nije umeo i nije se za to ni spremao, među onima koji su, još za rata, umnožavali bogatstvo, kupovali vile po Beogradu, gomilali blago po tajnim računima i sefovima. Živi, ako je to život, u nekom napuštenom skladištu zarđale gvožđurije kraj Save, hrani se u narodnoj kuhinji za gladne, maršira i peva ispred restorana, prosjači za hleb, kako govori, a taj hleb je, najčešće, alkohol.

Danas, dok Vrhovni komandant objavljuje „veličanstvenu pobedu“ na Kosovu, Harambaša od Knina ne može da ga vidi ni čuje, ali Harambašu, dok maršira između kupača, obuzimaju i patriotski žar i lični očaj, u isti mah. Svi ti kupači, zna to on, misle da je poludeo i to njega boli, pa bol razbija pesmom. Sve do Knina i do Varaždina, gazi vojska, Srbin do Srbina. Otpeva to, najglasnije što može, pod onom kapom sa kokardom. Zaplaudiraše mu. Kikoću se. Svašta mu dobacuju. Harambaša ne otrpe, ne izdrža. Sede na vreli pesak, pokri glavu drugom kapom, zaplaka i zapeva. Druže Tito, ja ti pomanito.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.