Prijateljske poruke Vučiću i Đilasu

Aleksandra Vučića, nekada, izrazito nisam mogao da podnesem. Pokušavao je da se ponaša kao veći Šešelj i od samog Šešelja. Meni je to bilo, politički, sasvim nepodnošljivo. Kada je došlo do osnivanja Napredne stranke, ponadao sam se ozbiljnijim promenama. Nisam se prevario. Naprednjaci su me ubedili da su se apsolutno preorijentisali u modernu proevropsku i prozapadnu stranku, bez namere da ne održavaju i vrlo, vrlo dobre odnose s Rusijom, da se otvore prema Dubaiju, Kini itd. U takve promene naprednjaci su uspeli da ubede i mnoge dobronamerne ljude kod nas. Vućić – to treba otvoreno reći – je u svemu tome imao kardinalnu ulogu i realizovao je na najbolji mogući način. Poverenje u njega, kod najvećeg broja naših građana, čini se, ne može biti sporno u ovom času.

Dragana Đilasa sam već dugo smatrao da je, uz pok. Branka Pešića, najbolji gradonačelnik Beograda i to mišljenje, držim, mnogi sa mnom dele. Znamo kako je i u kakvim uslovima došao na čelo DS, koja je, od osnivanja, bila stranka kojoj sam lično bio sklon. Poznato je kako se Đilas ponašao kao novi lider stranke. U neke njegove odluke, npr. o isključivanju Vuka Jeremića (i to u vreme dok vodi Generalnu skupštinu UN) i drugih poslanika DS, prosto nisam mogao da verujem. No to, razume se, nije značilo i njegovu konačnu diskvalifikaciju kao lidera demokrata. I sam verujem da se takve greške, na početku vršenja neke tako značajne funkcije, možda nisu mogle izbeći.

I sada nešto objektivno – zašto ove poruke? Koji razlozi navode na njih? Moje je duboko ubeđenje, a siguran sam da nije samo moje – da se naše društvo u ovom času nalazi u potpunom kolapsu. Naš čovek živi u strašnoj bedi i gubi svaku orijentaciju i nadu. Treba biti sasim otvoren. Nalazimo se pred društvenim buntom. Neophodna nam je kompletna promena u svim oblastima društvenog života. Dakle – najdublje, sveobuhvatne promene, radikalne – da budem sasvim jasan – revolucionarne promene. I neka se niko ne plaši ovih reči. Revolucionarne promene ne moraju značiti ni građanski rat ni prolivanje ljudske krvi. Upravo to i treba da se izbegne, a da se dobije revolucija po svojim najpozitivnijim efektima. I da budemo sasvim jasni – zar hapšenje M. Miškovića nije bio revolucionarni čin? Zar to nije bio i Sporazum iz Brisela, koji nas je ponovo približio Evropi, posle užasne strahovlade Slobodana Miloševića. I te kako su to bili revolucionarni činovi. Samo – na tome se ne sme stati. Revolucija mora da se nastavi i da nas odvede u društvo socijalne pravde i ekonomskog prosperiteta. Neka niko ne misli da je reč o socijalizmu koji smo imali od polovine prošlog veka. Taj društveni sistem je otišao na zgarište istorije. Ono što nam je danas neophodno – to je prava revolucija i pravo socijalističko društvo.

E, upravo zbog toga i poruke dvojici ljudi koji su, u ovom času, čini se, jedino kadri da učine ono što se čini da je društveno neophodno. I sada idemo na sadržinu zaista prijateljskih poruka.

Aleksandru Vučiću bih poručio da nastavi sa odlučnošću koju je do sada pokazao i koja nas je sve impresionirala. No, on tu mora ići do kraja. Šta to znači? Pre svega, mora da primi i punu i formalnu odgovornost za ulogu koju danas stvarno vrši. To znači da odmah mora da na sebe primi dužnosti i odgovornosti predsednika Vlade Srbije. On to, faktički, danas jeste – ali zašto to nije i formalno? Zašto trpi da na čelu Vlade bude ličnost koja je predsednik SPS – stranke koju je osnovao Slobodan Milošević, a ta stranka i danas ima na svom vrhu ljude koji su ovome bili više nego naklonjeni. Znamo šta je u to vreme bio sadašnji premijer. Znamo da je jedan sadašnji ministar sa Slobodanom Miloševićem bio u njegovom domu one noći kada je uhapšen, da bi uskoro bio poslat u Hag. Znamo da jedan od aktuelnih ministara i danas u kabinetu drži sliku Slobodana Miloševića. Svaki pošten čovek, koji danas ima izuzetno lepo mišljenje o Vučiću, postavlja pitanje – šta će mu ti i takvi ljudi? Šta će mu, uopšte, saradnja sa tom strankom koja je osuđena da ode u istoriju? Vučić mora da se liši tog balasta i da potraži druge saveznike u vladi kojoj bi on bio na čelu.

A sada, Dragan Đilas. On je, razume se, svestan teškoća u kojima se našao i koje su paralelne užasnom stanju u kome se naše društvo nalazi, gledano u celini, a posebno na socijalno-ekonomskom planu. Srbija je pred socijalnim buntom, a Đilas to treba da pretvori u socijalnu revoluciju. To, razume se, ne znači onaj socijalistički sistem koji je nekada vladao i u našoj zemlji i koji je otišao u istoriju. Ali to ne znači da su u istoriju otišle i težnje ljudi za socijalnom sigurnošću, za socijalnom pravdom, za obuzdavanjem kapitalističkih tajkuna – sve do njihovog definitivnog odlaska u istoriju – ili na neko drugo mesto, zavisno od konkretnog slučaja. A sve to je upravo ono za šta se, danas, zalaže SOCIJALISTIČKA INTERNACIONALA. Demokratska stranka je članica ove međunarodne organizacije. Prema tome, Đilas odmah treba da digne zastavu Internacionale i da s njom krene u žestoku političku akciju. U klasni rat. To treba da budu njegove ideje, a on mora da bude sto puta jači glasnogovornik da bi ih predočavao ovom napaćenom narodu. I još nešto. Đilas mora da se opredeli za političku dužnost ili – biznis. Uopšte ne sumnjam da će on doneti pravu odluku. Neka postupi kao svojevremeno Soroš.

A zar bi onda bio neprirodan i politički savez Đilasa i Vučića, koji su na čelu dve danas najveće stranke u Srbiji. Mogli bi da ostvare veoma značajnu i korisnu saradnju u Vladi Srbije, za naredne tri godine, a onda u jednom faktički dvopartijskom sistemu, koji je danas svojstven svim pravim demokratskim državama – kralj narod reći će svoju reč.

Ubeđen sam, apsolutno, da i Vučić i Đilas imaju snage da ostvare ove savršeno prijateljske poruke. Napred u nove i prave pobede. Za dobro našeg naroda i Srbije.