U Danasu od 9. februara, u rubrici Arhiv, između ostalog, navedena je i Bitka na Neretvi 1943: „Počeo je protivnapad partizana u Drugom svetskom ratu protiv združenih nemačkih, italijanskih i hrvatskih snaga (ja bih radije naveo: ustaških, jer prave hrvatske snage bili su upravo partizani – R.V.) na Neretvi, poznat kao „Bitka za ranjenike“. Početkom marta osam partizanskih brigada odbacilo je glavninu nemačkih trupa i svih 3.500 ranjenika je prebačeno na levu obalu Neretve.“
Postavlja se pitanje, ne Danasu, nego izvoru ovih podataka koji ih je lansirao medijima – gde su sakrili četnike koji su se, na strani okupatora, tada borili na Neretvi? Nije to bio vod, četa ili slično nego više od 12.000 Dražinih četnika, koji su bili zaposeli obronke planine Prenj na levoj obali Neretve, s ciljem da „dotuku“ partizane ako pokušaju preći Neretvu. Položaji su im bili tako pogodni da se ni lisica ne bi mogla provući. Italijanska transportna avijacija snabdevala ih je pomoću padobrana, a nemačka borbena avijacija podržavala ih je žestoko tukući litice Prenja, više dana, dokle su u svom napredovanju partizani dostizali. Bio sam učesnik i očevidac tih događaja i to u ulozi partizanskog obaveštajca među tim četnicima. Prelazio sam, u toku bitke, i na jednu i na drugu stranu, noseći kokardu na kapi, a petokraku u džepu i obratno. Prvo su, preko srušenog mosta, prepuzale grupe partizana, prepadom s bombama i uz rafale pregazili prve otporne tačke četnika, bez obzira na gustinu njihove vatre, a onda su preko na brzinu imrovizovanog mosta prešli sledeći i u žestokom udaru razbili i potisnuli četnike tako brzo da je Zarija Ostojić, „Čika Branko“, načelnik Štaba Draže Mihailovića, kritikujući svoje borce, i sam to nazvao „najvećom vojničkom sramotom“.
Dole potpisani je u toku te velike bitke, kada je u dolini Neretve danima ključalo kao u najvećem kazanu, imao sastanak i sa Zarijom Ostojićem, (doneo mu pismo komandanta Konjičke četničke brigade); istih dana i s komandantima 3. krajiške partrizanske brigade Nikolom Karanovićem i 3. sandžačke Velimirom Jakićem i njihovim obaveštajcima. I još je živ svedok tih događaja koji se seća kad su četnici pristizali, marširajući kroz Konjic, obesno pevajući: „Paveliću, odreši nam ruke, da na Bajram pokoljemo Turke.“ Ti „antifašistički borci“ usput su pljačkali i ubijali civile, a u borbi su razbijeni tako brzo kako njihovi sizereni nisu mogli ni sanjati. I, ko se to sada sramoti da falsifikuje istoriju? Ima li tu obraza i makar zrnca ljudskosti?
Autor je član Društva za istinu o NOB u Jugoslaviji 1941-45. i Saveza antifašista Srbije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
