Priviđenja senke

 U ovoj jednoj i po rečenici ključan je stav ‘i Danas to podržava čim objavljuje’“. Ne postoji, dakle, pomisao da mediji mogu da objave i nešto, a da to ne podržavaju.

Izem ti demokratiju, ako je doista tako, a da se ne pozivamo na Volterovo „ne slažem se s tobom, ali ću braniti tvoje pravo da to kažeš“. Pa i moj „kolateralni saborac“ Pavle Radić onomad zastupa da se od lista Danas nije moglo očekivati da objavi „onakav ovitak“ o Republici Srpskoj, sem ako nije plaćen ili neko jak stao iza toga. Štaviše, da može, kanda bi zabranio prilog, a o „dejtonskom entitetu“ i da ne govorimo. A onda sve to uzme za predložak da na veoma dobar način (opet) obnaroduje svoje mišljenje (i ja se s tim mišljenjem slažem). Ali, kako bi izneo svoj pledoaje protiv da ne beše tog „ovitka“? I gde je onda pravo drugog da kaže?

Dakle i sad, kao i pre, ponavlja se s vremena na vreme ono nikad ugaslo – „ko stoji iza toga“. Džaba se neki osvrću, a nekima je džaba i da dokazuju da su bili autentični, samo svoji. Ne možete biti samo svoji, iza toga neko mora da stoji! Javlja se to sumnjičavo, ma kakvi sumnjičavo – presuđujuće i često u paranoju ogrezlo pitanje u vezi s mnogim „projektima“, delima, podvizima. A s medijima, posebno. Ko li mu je rekao da to objavi, ko je to platio, u čijem je interesu to rečeno?

Najgore je, pak, kad se tvoj autentični, ničim diktiran poriv da nešto uradiš, sazdaš, napišeš, objaviš, doista, sam od sebe podudari s nekim programom, interesom. E, tad te ništa ne opra.

Ako danas pohvališ nekog ili nešto, a iskritikuješ nešto drugo, a sutra tako šta nameniš trećem i četvrtom, eto ti rizika da si prevrtljiv, da si preletač, da menjaš strane. Treba, dakle, vazda da hvališ jedno, a kudiš drugo. To bi, valjda, bila doslednost. Ne, naprotiv. Doslednost bi trebalo da bude unutrašnji princip koji ostaje koliko god se subjekti s kojima si u odnosu (ajde, o kojima pišeš) menjali. Pa i okolnosti zajedno sa njima. A krutost je ako se sve te promene i nijanse ne uvide.

Šta hoću da kažem – tamo ‘97. i ‘98. jednaki faktori iste političke jednačine bili su nam, recimo, i Velja Ilić i Nenad Čanak. Kad je iz te jednačine istrgnuta konstanta – faktor Milošević, kakva bi doslednost sada bila nastavak „ljubavi“ prema Iliću. Dakle, krupniji se neskladi iza ovog brežuljka valjaju.

Najpre, da li su vrednosti ovog društva u tolikom raspadu i potonuću – a izgleda jesu – da već pridavljeno čeka da ga dublje u vodu gurnu predrasude i stereotipi formirani na najbanalnijim silogizmima tipa „neki kradu – svi su lopovi“? Otuda je svaki imetak nepošteno stečen, nema poteza a da iza njega ne stoji jaka senka, a ako je nema, priviđa nam se, svi siromašni su žrtve tranzicije, a niko sopstvene gluposti ili lenjosti … i da ne nabrajam. Slikovitije: sad ne misle samo lopovi da svi kradu – da li je lopovluk zaista toliki da svi postaju sumnjivi, da li je kurvarluk toliki da je prestala da važi ona „ko o čemu kurva o poštenju“, te da više ni pošteni ne pričaju o poštenju, već svi o kurvarluku.

Nažalost, ima indicija da je stanje takvo da ovde i nije reč samo o stereotipima. Zato se i valja baviti rasapom društva, a ne nasedati na njegove stereotipne izvedenice. Baš zato, i uprkos tome, trebalo bi se opirati zavodljivosti istomišljeništva, zablude da su najkreativnije polemike one koje se začinju u „našem krugu“, da smo demokratični samim tim što se tako sami i među sobom osećamo, a to nipošto ne sme da važi za druge…

Uostalom, protekla decenija je pokazala, ako ništa drugo, kako je mnogim istomišljenicima to zapravo bilo samo sredstvo, dok smo se svi uzajamno lagali o istom cilju. Ali, i tome uprkos, ne smemo da podlegnemo samozadovoljstvu izuzetne „drugosti“. Imajmo zato sluha i za sopstveno jednoumlje.