Profesori, bili ste naši idoli

A onda je jedna učenica izgovorila rečenicu koja ne traži objašnjenje, već odjekuje kao presuda: „Bili ste naši idoli.“
Perfekat koji označava da nečega više nema. Rečenica posle koje nema povratka.

U tom glagolskom vremenu krije se cela anatomija izneverenih očekivanja. Perfekat ne ostavlja prostor za dalju diskusiju, ne traži objašnjenje. On je završetak, zaključak, činjenica. Bili ste. Više niste. Nismo.

Kako je došlo do toga da su oni koji su decenijama oblikovali umove i budili svest sada ostali po strani dok njihovi učenici vode bitke umesto njih?

Kada su studenti izašli na ulice, nastavnici su ostali iza zatvorenih vrata. Kada su deca zauzimala prostor koji pripada svima, odrasli su se sklanjali u privatne brloge konformizma. Da li su profesori prestali da budu profesori onda kada su prestali da misle svojom glavom? Ili kada su naučili da je sigurnije biti nevidljiv?

Ali možda nisu nevidljivi – možda su samo pronašli način da se prilagode mulju u kojem se šarani mreste, kako reče Dušan Kovačević – da se prilagode u mutnom, da se priviknu na mrak. Jer u toj vodi, u tom mraku, nema odgovornosti. U mulju opstaju i nekompetentnost, i neznanje, i nerad. U tom mraku profesor može pročitati novine dok učenici ćutke prepisuju sa Vajbera, nastavnik može održati čas za deset minuta, pa ostatak vremena provesti na telefonu, a učenik može proći školsku godinu, a da mu niko ne postavi nijedno ozbiljno pitanje koje će podstaći njegovu kreativnost i misao.

U mraku su svi mutni. I oni koji se trude, i oni koji dođu na posao kad im odgovara. I oni koji znaju, i oni koji se godinama nisu pomerili ni za pedalj. Jer, u žabokrečini, važno je samo ne talasati da se smrad ne proširi.

A u tom mutnom svetu sve ima svoju cenu, ali ništa nema vrednost. Svaka nesposobnost može biti oproštena, svaka nepravda može biti prećutana. Direktori neće postavljati suvišna pitanja, jer znaju da će im se, kada dođe vreme, ti isti ljudi odužiti. To je sistem koji ne traži izvrsnost, već poslušnost. U njemu se greške ne ispravljaju, već se nagrađuje onaj ko zna kada da ćuti. A tad prestaje bivstvovanje i počinje prošlost – tu počinje „bili ste“.

U toj rečenici, u tom „bili ste“, stoji optužnica protiv celog sistema. Jer, u ovom trenutku, borba mladih nije samo borba za njih same. Ona je i za one koji dolaze posle njih, ali i za one koji su odavno odustali, koji su se pomirili, koji su proračunato zaćutali.

A tišina je postala alat preživljavanja. Godinama unazad, sistem je polako i sistematski lomio kičme onima koji su mislili da su nezamenjivi. Direktori su postajali produžene ruke političkih struktura, a profesori su naučili da im glas može doneti samo probleme. Oni koji su se pobunili sklonjeni su na marginu, dok su oni koji su naučili kako se preživljava u mutnom, nastavili da opstaju. I sada, kada su studenti podigli glavu, većina nastavnika je zaćutala.

Ali to „bili ste“ nije samo optužnica; to je i poziv. Poziv da se probudimo iz letargije, da prepoznamo trenutak u kojem smo potrebni. Da budemo tamo gde su nas nekada videli, gde su nas zamišljali. Da ne dozvolimo da se priča o čuvarima znanja završi kao još jedna priča o onima koji su izdali svoju ulogu.

Nismo samo posmatrači. Ili nismo smeli da budemo. Nastavnici su oni koji postavljaju pitanja, koji provociraju misao, koji ne pristaju na tišinu. I sada, kada nas pitaju gde smo, odgovor ne može biti u još jednom perfektu. Jer ako se ne vratimo, ako ne stanemo uz one koji su učili od nas, postaćemo više od izneverene nade – postaćemo dokaz da su u pravu kada kažu da su ostavljeni sami.

Danas nije pitanje da li su deca na ulicama. Pitanje je gde smo mi. Pitanje je da li ćemo dozvoliti da ona budu sama. Jer ako ih sada ne vidimo, neće ni ona više videti nas. I tada će perfekat „bili ste“ zaista biti konačan.

Ali ne može biti kraj priče samo zato što su reči jednom izgovorene. Ima li puta nazad iz perfekta? Ima li šanse da ponovo budemo deo priče u sadašnjosti, umesto u završenoj prošlosti? Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo prvo prepoznati sopstvenu odgovornost.

Obrazovanje nije birokratija, nije forma, nije rutinska razmena pitanja i odgovora. Ono nije sistem nagrada i kazni.

Obrazovanje je prostor misli, prostor sukoba ideja, prostor gde se uče hrabrost i doslednost. Ako toga nema, ako smo sve to sveli na administrativnu funkciju, na formu – onda nismo samo izdali decu – izdali smo i sebe.

Ova generacija nosi svoju pobunu, svoje zahteve, svoju viziju budućnosti. Na nama nije da ih umirimo, da ih učinimo podobnim i poslušnim. Na nama je da ih podstaknemo da misle slobodno, da ih naučimo kako da traže odgovore, a ne da ih mi unapred pripremimo. Ako ih sada ostavimo, nećemo samo izgubiti samo poštovanje i dostojanstvo – izgubićemo svoju svrhu.

Još uvek postoji trenutak u kojem možemo reći: „Tu smo.“ Ali taj trenutak neće trajati večno. Ako ga propustimo, postaćemo samo sećanje u glagolskom vremenu u kojem nećemo više imati priliku da budemo deo promene.

P. S. Duboko se divim i poštujem osmoro mojih kolega iz Gimnazije, koji nisu pristali da budu deo perfekta, već su se okrenuli futuru, kao i kolege širom Srbije koje su stale uz studente i svoje učenike. NJihova posvećenost i hrabrost daju smisao profesiji kojoj pripadamo i pokazuju da „bili ste“ ne mora biti kraj priče, već poziv na promenu.

Autor je profesor srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Lebanu i Medicinskoj školi u Leskovcu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.