foto FoNet/APDragi ljudi, dečiji sam psiholog i ovaj tekst pišem zbog dece čije odrastanje protiče u znaku masovnih protesta u Srbiji.
Roditelji su, naravno, njihova najveća snaga. Budući da znamo koliko nam je uloga dovoljno dobrih roditelja važna, verujem i da se roditelji sada preispituju povodom načina, mere, pa i smisla uključivanja dece u proces koji vode odrasli.
I zbog toga, najpre moram da kažem:
Dragi roditelji, blagosloveni ste što ovaj trenutak proživljavate sa svojom decom.
Izjava će imati snagu, samo ako je potkrepim argumentima. Ajmo redom. U Srbiji traju masovni studentski protesti.
Pokrenuo ih je zločin u Novom Sadu. Ovaj zločin najpre je pokrenuo samo studente i deo građana koji su zadržali osetljivost na nepravde u društvu. A onda je krenula lavina. Studenti su pronašli način da probude Srbiju. Oni su pravdoljubivi, principijelni, nesebični, tolerantni, solidarni, empatični, autentični…
Niz je skoro neverovatan. Ali, čak i ovi neverovatni studenti teško opisuju šta se dogodilo sa narodom. Nisu ni znali šta su sve pokrenuli u nama. Nisu znali ni koliko dugo smo ih čekali. Krili smo muku od njih, bogami, i od sebe samih.
Fenomen koji se dešava psiholozi proučavaju, a psihoterapeuti koji se bave traumom nastoje da izazovu u odnosu sa svojim klijentima. Dešava se proces odleđivanja zaleđenog, prišivanja pocepanog. Na putu smo ka zaceljivanju trauma. Svako svoje individualne traume i svi mi kolektivnih trauma.
Počelo je tako što smo kolektivno pružili podršku studentima. Kolektivna pripadnost je važan deo isceljenja. Kolektivna podrška promenila je tzv. unutrašnje radne modele ili slike koje imamo o sebi i o drugima. Probuđena empatija promenila je sliku o drugima, probuđeno samoosećanje promenilo je sliku o sebi.
Postali smo solidarni i brižni, ali i radosni i nadajući. Ponovo smo autentični, hrabri da pokažemo ranjivost i suze, još hrabriji da postavimo granice Zlu. Poštujući i voleći sebe i druge, formiramo nove obrasce afektivnog vezivanja. Obrasce sigurne afektivne vezanosti. Pouzdani znak zaceljivanja traume je upravo ovaj probuđeni osećaj da postojimo, da se pitamo o sopstvenim obrascima i da ih menjamo. Dešava se promena u svima nama i svuda oko nas.
Tekst sam posvetila deci. Gde su klinci u svemu opisanom? Deca su na najboljem mogućem mestu. Sa probuđenim roditeljima. (I ako ikoga žalim u ovome procesu, to su baš deca roditelja koji se nisu probudili.) Sa probuđenim roditeljima svet postaje bezbedno mesto za decu. Zahvaljujući njihovoj nezi, deca imaju priliku da formiraju slike o sebi kao o bićima vrednim ljubavi, ali i slike o roditeljima kao o osobama na koje se mogu osloniti. Da bi se ovo zaista ostvarilo, potrebno je sa jedne strane da roditelji ostanu autentični u sopstvenom osvajanju slobode, ali sa druge i da deci prilagode razumevanje događaja kojima prisustvuju.
Evo i kratkog uputstva.
Roditelji pričajte sa decom. Prilagodite svoj način njihovom uzrastu. Mlađoj deci (period egocentričnog mišljenja, od druge do šeste godine) pričajte bajke u kojima se Dobro bori sa Zlom. Birajte čudovišta i čarobnjake, od Baš Čelika do Čarobnjaka iz Oza, sve je u igri i sve je primenljivo. Birajte heroje sa kojima će se deca poistovetiti i sudbinu za koju će se boriti. Imaju priliku da se sa vama bore da pobedi Dobro. Budite njihovi junaci.
Osnovnoškolci razumeju konkretne operacije. To znači da im možete pričati o stvarima koje se dešavaju, ali vrlo, vrlo konkretno. O čemu god da govorite dajte primere. Ispričaću crticu iz svog života. Moj unuk ovih dana čitao je narodnu priču o najboljim zadužbinama i Svetom Savi. Pročitao je da su zadužbine koje se podižu dobrim delima vrednije od zadužbina koje se podižu novcem. Ne znam kojih bih se primera zadužbina koje se grade dobrim delima ranije setila, sada su prosto navirali primeri iz studentskih protesta. Od požrtvovanih studenata do najdražih (mi) baka i deka koji ih podržavaju prinoseći darove iz kuće. Naravno, unuk me je preticao prisećajući se i sam divnih komšija, drugova, brojnih graditelja novih zadužbina.
Srbija ponovo gradi zadužbine dobrim delima, kako to divno zvuči.
I pre nego što zaključim ovaj tekst osvrnuću se i na potencijalno propušteno školsko gradivo. Nema štete, verujem.
Nudim i argumente. Prvi argument su deca odviknuta od tihovanja uz telephone. Deca su sada probuđena, zapitana, radoznala. Nisu više „smoreni“, već voljni I ushićeni. Drugi argument su učitelji kojima je vraćeno dostojanstvo I koji će ponovo imati moć u svojim učionicama. Učiteljice I učitelji majstori su svog zanata, u masi školskog gradiva odvojiće važno od manje važnog. Već to rade I divim im se. Treći argument su sami roditelji. Ne bih tu ništa dirala, već sam ih opisivala.
Da, za decu je dobro što su im roditelji, naselja, škole i država ponovo živi.
Autorka je profesorka Razvojne psihologije na Departmanu za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
