Psihologija je strogo fundirana nauka

U tom smislu, Tamarin tekst deluje kao svojevrsni epilog svega o čemu sam pisao. Ne zato što se slažemo u svemu, nego zato što njena rekonstrukcija događaja pokazuje šta se desi kada se preciznost zameni performansom, a procedura moralnim spektaklom. Ono što sam u ranijim tekstovima analizirao kroz primere CISD-a, štetnih intervencija i sistemskih slepih tačaka, ovde se pojavljuje u domaćem, prepoznatljivom obliku: javno targetiranje, paralelni „etički sudovi“, diskreditacija bez postupka.

To nije pitanje ličnih animoziteta. To je klasičan psihološki obrazac grupne dinamike u kojoj se identitet brani agresijom, a nesigurnost prevodi u moralnu superiornost. Psihologija to zna jer se time bavi decenijama. Upravo zato nije svejedno ko ima pravo da je primenjuje u praksi.

U mojim prethodnim tekstovima insistirao sam da psihoterapija nije imuna na greške, štetu i zablude. To nije bio napad na struku, nego argument za viši prag odgovornosti. Tamarin tekst pokazuje šta se dešava kada tog praga nema: etika postaje oružje, institucije se razvlašćuju, a moć se seli tamo gde nema kontrole.

Ideja da je psihoterapija „umetnost“ lepo zvuči dok ne shvatimo posledice. Umetnost nema obavezu dokazivanja, nema sankcije, nema javnu odgovornost. Psihoterapija mora da ima sve to. Zato ne može svako da se njome bavi. Ne iz elitizma, nego iz elementarne brige za ljude koji dolaze po pomoć, verujući da iza terapeuta stoji znanje, a ne samo uverenje o sopstvenoj dobroj nameri.

Autor je psiholog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.