Psihoterapija može naškoditi

Reakcija kolega na ove podatke bila je predvidljiva kao isključen mikrofon na sednici Skupštine. „To nije prava psihoterapija“, kažu. „To su bile greške, ne terapija“. Klasična logička greška: sve što naškodi retroaktivno proglasimo za neterapiju, pa onda možemo mirno tvrditi da „prava terapija nikad ne škodi“. Zgodno. Cirkularno. Nepobitno.

Ali evo problema: sve te „neprave terapije“ sprovodili su licencirani psiholozi, sa diplomama, ordinacijama, i pečatom profesionalnih udruženja. Candace Newmaker, devojčica koja je 2000. godine umrla gušenjem tokom „rebirth“ terapije, nije ubijena od šarlatana sa ulice. Ubili su je terapeuti (doduše, bez licence) koji su radili unutar sistema koji danas branimo sa strasnošću srednjovekovnih inkvizitora braneći svetost hostije.

Terapeuti ne vide kada klijent propada, ali su sigurni da vide sve ostalo

Lambert je pokazao nešto još zabrinjavajuće: terapeuti prepoznaju pogoršanje kod svojih klijenata u samo 21% slučajeva. To znači da u četiri od pet situacija, dok klijent tone, terapeut veruje da sve ide kako treba. Možda čak i da ide odlično. Možda planira studiju slučaja za sledeću konferenciju.

Zašto? Jer nemamo obavezu da merimo ishode. Jer se oslanjamo na „klinički osećaj“, tu mističnu kombinaciju intuicije, iskustva i samozadovoljstva koja zamenjuje dosadne merljive modele. Jer smo uvek bili u ulozi onih koji pitaju, pa nam je teško da prihvatimo da možda ne vidimo šta se dešava ispred naših očiju. Uvek smo mi ti koji tumače. Uvek smo mi ti koji znaju. Klijent kaže „loše mi je“, mi kažemo „to je otpor“. Klijent kaže „mislim da mi ne pomaže“, mi kažemo „to je deo procesa“. Divna profesija u kojoj nikad ne možeš pogrešiti jer svaki neuspeh ima unapred pripremljeno tumačenje.

Strauss i kolege (2023) pokazuju da 57,8% pacijenata izveštava o vraćanju bolnih sećanja na traumatizujući način umesto na integrativan. Ali koliko od tih terapeuta tumači to kao „normalan deo procesa“? Koliko klijenata ostane u štetnim terapijskim odnosima mesecima ili godinama jer im se govori da je „pogoršanje deo ozdravljenja“?

U medicini, ako lek izazove gušenje, prekidaš ga. Ne kažeš pacijentu „bolje će ti biti kada bude najgore“. Kod nas? „To je otpor. Produbite terapiju. Možda dva puta nedeljno umesto jednom.“

Sistem zaštite ne postoji, ali imamo lepe kodekse

Šta se dešava kada klijent doživi štetu? U teoriji, postoje profesionalna udruženja, etički kodeksi, supervizija. U praksi? „Profesionalna solidarnost“. Ista ona koja sprečava lekare da svedoče jedni protiv drugih kada kolega ubije pacijenta greškom. Samo što mi to radimo sa malo više empatije i razumevanja za „složenost terapijskog procesa“.

Nemamo obavezne ROM (Routine Outcome Monitoring) sisteme koji su pokazali da mogu prepoloviti stopu neuspeha. Nemamo javne registre gde bi građani mogli proveriti obrazovanje, obuku, disciplinske mere. Nemamo obavezan informisani pristanak gde bi klijent čuo: „Postoji 5-10% šansa da vam bude gore.“

Zašto? Jer smo navikli da budemo autoriteti. Jer je naša profesionalna kultura izgrađena oko nepogrešivosti maskirane u empatiju. „Radimo u mraku sa tuđom patnjom“, zvuči poetično, ali zapravo znači: ne dirajte u nas, mi smo sveštenici, ne tehničari. Mi se ne merimo. Mi se osećamo. A osećaj je uvek u pravu, zar ne?

Srbija na dnu lestvice, ali bar imamo puno terapeuta

A dok se bavimo samozadovoljnim branjenjem profesionalne teritorije, ljudi pate. Vasić, Šarčević i Trogrlić (2011) pokazuju da su ispitanici iz Srbije znatno ispod razvijenijih zemalja u zadovoljstvu životom. Na listi od 17 zemalja, tri uzorka iz Srbije nalaze se na pozicijama 14, 16 i 16. Jedino nas Bugarska pretekla, na dole. Ali nemojte brinuti, otvaramo nove privatne prakse svake nedelje. Ponuda je tu. Samo kvalitet ne prati.

Možda problem nije samo u tome da nemamo dovoljno terapeuta. Možda je problem i u tome da nemamo dovoljno dobrih terapeuta, dovoljno transparentnosti, dovoljno odgovornosti. Ali o tome je lakše ne razmišljati kada je ordinacija puna i kalendar bukiran mesec unapred.

Šta treba da se promeni? (Ili: lista koja neće biti usvojena)

Ne tražim ukidanje psihoterapije. Besmislica. Tražim njeno poboljšanje. Evo kako:

Obavezan informisani pristanak, pre terapije, iskren razgovor o rizicima. ROM sistemi kao standard, ne preporuka (koju niko ne ispunjava). Javni registri sa podacima o obrazovanju, obuci, disciplinskim merama. Kontinuirana supervizija tokom cele karijere, ne samo u obuci. Besplatna druga procena za klijente koji su 6+ meseci bez napretka. Sistem za anonimno prijavljivanje neželjenih efekata, kao u farmakologiji.

Prosta lista. Ništa revolucionarno. U hirurgiji standard, u psihoterapiji, utopija.

Zašto se branimo umesto da rešavamo?

Najfascinantnije u ovoj raspravi nije bilo šta sam rekao, već kako je struka reagovala. Umesto „hajde da razgovaramo kako smanjiti te brojke“, došlo je „vi ne razumete kompleksnost“. Umesto „kako možemo biti transparentniji“, došlo je „ne plašite ljude podacima“. Kao da su podaci nekakva anegdota sa Fejsbuka, a ne rezultat decenija istraživanja.

I tu je srž problema. S jedne strane, svi smo demokrate. A onda neko dirne u psihoterapiju i odjednom smo svi mali autoritarci, samo sofisticiraniji, sa diplomama umesto tabloida, sa empatijom umesto huškanja. Isti mehanizam, drugačija estetika.

Naši klijenti zaslužuju istinu. Celu istinu. Uključujući deo o tome da možemo da im naškodimo. To se zove informisani pristanak, i to je minimum etičnosti koji im dugujemo.

Sve ostalo je samo, profesionalna arogancija umotana u brižan ton.

Autor je psiholog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.