Psihoterapija u Srbiji u raljama pravnika, ekonomista i kozmetologa

. Krupna oblast psihologije je klinička psihologija koja se bavi izučavanjem procene i tretmana mentalnih poremećaja. S druge strane, psihijatri su obrazovani za lečenje psihičkih bolesti, pa im to daje osnovu za primenu psihoterapijskih tretmana.

S obzirom na to da se tokom uobičajenih studija psihologije i medicine stiču opšta znanja koja mogu predstavljati samo osnov za dalje usavršavanje i nadogradnju, veštine neophodne za obavljanje psihoterapije stiču se najčešće vaninstitucionalno, pohađanjem specijalizovanih obuka uz početni nadzor i praćenje rada psihoterapeuta sa klijentima.

Biti psihoterapeut ne znači samo rad sa klijentima, već postoji mogućnost učešća u obuci budućih psihoterapeuta i njihovoj superviziji što može predstavljati veći izvor prihoda nego što je to rad sa klijentima. Takođe, psihoterapeuti ili osobe koje se tako predstavljaju neretko istupaju u javnosti dajući sudove o duševnom zdralju, mogućnostima psihičkog razvoja i, uopšte, o raznim psihološkim i društvenim problemima.

Pravna regulacija psihoterapije u svetu počinje krajem 20. i početkom 21. veka. Tamo gde je oblast psihoterapije pravno uređena, postoje različita rešenja i uslovi za obavljanje ove profesije. U nekim zemljama psihoterapija je deo zdravstvenog sistema, u nekima nije. Negde postoje nacionalni registri i licence i državni ispiti. Kontrolu vrše profesionalna udruženja, a negde ministarstvo zdravlja. U pogledu obrazovnih uslova dominiraju psihologija i medicina, a tek ponegde i socijalni rad uz određena ograničenja.

U projektu Evropske komisije „Evropske veštine, kompetencije, kvalifikacije i zanimanja“ iz 2017. godine navedeno je kako psihoterapeuti tretiraju i pomažu korisnike zdravstvene zaštite i da promovišu lični razvoj i dobrobit. Iako je reč o „zdravstvenoj zaštiti“, u tom dokumentu dalje se navodi kako je psihoterapija „nezavisna“ profesija u odnosu na psihologiju, psihijatriju i savetovanje, te da se za ovo zanimanje ne zahteva diploma psihologa i psihijatra.

Doslovno tumačenje ovog kontradiktornog navoda dovodi do toga da bilo koja vrsta obrazovanja može da bude osnov za obuku u terapijskoj delatnosti. Naravno, ovaj dokument nije obavezujuće prirode o čemu svedoči praksa mnogih zemalja.

Pored zemalja gde se kao obrazovni uslov za obavljanje psihoterapije traži diploma medicine ili psihologije, uz izuzetke u pogledu socijalnog rada, u određenom broju zemalja psihoterapiju vrše isključivo psiholozi. Razlozi su jednostavni: studije psihologije u celini posvećene su sticanju znanja o psihičkom životu i ponašanju, kao i proceni ličnosti što predstavlja osnov za primenu terapijskih metoda.

U određenom broju zemalja, među kojima je i Srbija, ova oblast nije pravno regulisana. Postoje razne psihoterapijske organizacije registrovane kao udruženja građana, sa svojim kriterijumima u pogledu osnovnog obrazovanja i psihoterapijske obuke. Ono što je zajedničko je da te organizacije dozvoljavaju i drugim strukama da se „školuju“ za psihoterapeute.

Tako se na internetu može videti da, osim psihologa i medicinskih doktora postoje „psihoterapeuti“ sa obrazovanjem defektologa, filozofa, komunikologa, istoričara umetnosti, pravnika itd. Posebno upada u oči da ovakvi „stručanjaci“ neretko iz svojih radnih profila izostavljanju svoje osnovno obrazovanje. S druge strane, postoje slučajevi gde se navode i posebne veštine kao što su reiki ili hipnoza.

Na internetu se može naći i predlog zakona o psihoterapijskoj delatnosti u Srbiji gde se postavljaju upadljivo skromni zahtevi za ulazak u proces obuke za psihoterapeuta, samo VI-1 stepen obrazovanja, dakle trogodišnje studije. Ideja je da se zainteresovani pojedinci kojima očigledno fali odgovarajuće obrazovanje doškoluju u vidu takozvanog programa „propedevtike“ – sažetog nastavnog programa uglavnom iz psihologije i psihopatologije.

To znači da bi neki strukovni ekonomista, geometar ili kozmetolog uz odgovarajuću „večernju školu“ iz psihologije mogao da se punopravno bavi psihoterapijom i da učestvuje u radu tela koje bi psihoterapiju bliže uređivalo i nadziralo. Isto važi i za osobe sa neadekvatnim visokim obrazovanjem (pravnici, ekonomisti itd.) za obuku i bavljenje psihoterapijom i to pre predstavlja simptom ili, u najmanju ruku, motiv za neosnovanim profitom kako takvih polaznika, tako i njihovih mentora.

Iako su po svom osnovnom obrazovanju u najvećoj meri kompetentni za obuku i obavljanje psihoterapije i što u nekim zemljama oni na to imaju isključivo pravo, psiholozi u Srbiji do sada nisu pokazali značajnu inicijativu u odbrani svoje struke. U njihovom predlogu zakona o psihološkoj delatnosti kojim bi se uređivao i nadzirao rad psihologa, psihoterapija je pravilno navedena kao jedna od psiholoških delatnosti, ali izostaje njihovo ozbiljnije zalaganje za donošenje Zakona kojim bi uredili i zaštitili svoju struku.

Ukoliko naše društvo želi da reguliše oblast psihoterapije na ispravan način, trebalo bi izvršiti detaljnu analizu međunarodnih iskustava i situacije u Srbiji. Psihoterapijom treba da se bave psiholozi i psihijatri sa diplomom master studija iz psihoterapije i odgovarajućom obukom iz precizno definisanih psihoterapijskih modaliteta.

Njihov rad treba da bude pod kontrolom u vidu kompetentnog državnog tela ili komore psihologa i psihijatara sa preciznim ovlašćenjima. Na taj način bi se bitno smanjila mogućnost da ljudi bez odgovarajućeg obrazovanja prisvajanjem uloge psihoterapeuta rešavaju svoje frustracije ili neosnovano ostvaruju profit.

Autor je psiholog i univerzitetski profesor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.