„Senke na zidovima smeše se i kažu ti si lud“ – peva Gile u hitu „Letim, sanjam, dišem..“, „I ja sam lud“ – dodaje Jura Stublić i još mnogo puta u svim mogućim i nemogućim situacijama pominje se „lud“, „ludilo“. Čuvena je ona narodna „blago nama ludima“ ili „bog čuva lude“. Poreklo ovog pojma je nevažno, zna se da je stanje koje ono izaziva „ludilo“. Medicina ga objašnjava: „duševna bolest izražena potpunim gubitkom razuma tj. delirijum“.
I tako pojam „lud“ nađe se i drugim situacijam. Za dobar koncert često ćete čuti da je bio ludilo kao da i za dobru žensku nije loše upotrebiti isti izraz. Kada se izgovara ta reč, treba obratiti pažnju na dva slova „L „koja nastaju tako što jezik preleti preko gornjeg nepca, okrzne zube i glas izlazi onako sočno. Problem imaju samo oni kojima se jezik lepi za nepce, pa taj zvuk slova L negde nestane. Način zvučnog formiranja ovog suglasnika otvara nove mogućnosti.
Zavisno od intonacije, konteksta i sagovornika dobija svoje značenje. Kada zabrinuta osoba tiho i šapatom kaže „Znate, njihovo dete je ludo“. Sve je jasno, još jedan lenjivac koji ne sluša roditelje, koji misli svojom glavom, koji ruši društvene norme i koji može biti u opasnosti ukoliko okolina reši da ga psihijatrijskim metodom prilagodi. Tek 2009. ukinut je Zakon iz 1919. kojim je kralj Aleksandar smestio svog brata Đorđa u Toponicu, dva svedoka i lekar i „jeste on je lud“. Istina, kad političar na sastanku kaže – treba da vidimo šta ćemo sa njim, on je potpuno lud. Do usaglašavanja sa zakonima EU bilo je lako, neutralisan je svako ko drugačije misli hospitalizacijom, sad se svi šetaju slobodno.
Sad se svi pozivaju na povelje o ljudskim pravima i slobodama, opasno je za one koji su po ovom zakonu princa Đorđa zavedeni u knjigama, ali ko će sada njima da se bavi.
Određivanje ludila izazivalo je raznorazne teorijske rasprave, gotovo svi teoretičari psihologije XX veka potrošili su tone hartije i argumenata zastupajući ovaj ili onaj princip, definišući pojam LUDILA na mnoge načine. U svemu tome im je mnogo pomogla država, zakoni i pravnici, bogami i crkva. Istine kao i obično nema. Kad vlast i moć prepozna ludilo, utvrđuje se ko je tu lud i preduzima neophodne i uobičajene radnje.
Šezdesetih godina antipsihijatri su se beskrajno trudili da dokažu da LUDILA nema, da je problem na nekom drugom mestu i da te ljude treba drugačije tretirati. Tako je Timoti Liri uveo u upotrebu LSD, hipici dobro znaju kako je taj eksperiment završio, današnji konzumenti ni ne znaju za knjigu „Vodič za trip“.
Ceo taj sklop koji dovodi do mentalnih oboljenja koja se nazivaju ludilo je još uvek velika nepoznanica, a lekova ima pet, šest i to je to. Za određivanje činjenica nema preciznih definicija i oni „ludaci“ prepušteni su ljudskom faktoru, u prevodu doktoru, koji će reći da „on je F pa idemo 10,20 i tako redom. Psihijatar je tako postao i sudija i lekar kad ih se skupi tri, zajedno odlučuju gde i kako će se osoba lečiti. Nema načina da kad se udruže nešto promenite, presuda je jasna oni su uvek u pravu štiti ih esnaf, a Hipokratova zakletva sa tim nema ništa.
Vraćamo se na teren interpretacije reči „ludilo“, tu nema dileme, jer kad dve tinejdžerke izgovore „Vidi onog frajera, totalno je lud“ značenje je potpuno jasno, drugačije od onog medicinskog. On je prosto IN, sluša muziku koju treba, nosi se kao omiljeni IDOL i baš je COOL. S druge strane, kad momak izgovori „Brate, ona je potpuno ludilo“. Podrazumeva se da u krevetu obećava sve ono što se očekuje i kako to već preporučuje industrija filmova za odrasle.
Kako se u svemu tome snalaze oni za koje kažu da su ludi tj. da su u ludilu. Njima je sigurno najbolje. U onom pozitivističkom smislu, njima svi zavide, jer su sposobni za mnogo više od drugih. Opet kod onog „bolesnog“ značenja ta ista institucija koja ih osuđuje i oslobađa ih odgovornosti, sem ako ne počine neko krivično delo. Opšte mesto je da se oni ponašaju kao deca.
Deca nisu i ne mogu biti kriva ona i ne znaju i ne mogu biti odgovorna.
Tako da kada te proglase da si LUD, daju ti tapiju da si slobodniji od drugih.
Možeš da radiš sve što ti padne na pamet čak i da šetaš go ulicom, popneš se na banderu i izjavljuješ šta ti je volja. Istina kad preteraš sa ponavljanjem „ja najbolji, ja genije, ja ovo i ono“ – mogu možda da te vežu, ali samo na 24 časa, pa je i to okej.
Sasvim slobodno i bez posledica možeš da vređaš vlast kao i sve one čije je lik zaštićen zakonom, da se dereš na portira, šefa, da prozivaš na odgovornost ceo svet pa i Boga lično, svece svakako ne. Jednostavno imaš taj luksuz da koristiš sve ljudske osobine, bez obzira na to, što su neke društveno, moralno i etički sankcionisane. Za njegovo visočanstvo ludaka nisu.
Sve je to OK sem u jednom slučaju, kada onaj koga je sredina označila kao ludog nije iznad iste. To je bilo prilično neprijatno u doba diktatura XX veka, fašizma, staljinizma, kako su i velike vođe patile od ovog sindroma. Oni obični mogu biti uvek uterani u neku instituciju zatvorenog tipa, ali vođe niko ne sme da utera nigde. Sloboda koju oni steknu stanjem svog ludila počinje opasno da ugrožava podanike, te oni, hteli to ili ne, vremenom biraju jednostavnije rešenje. Podanici se prilagođavaju vrhovnom autoritetu i sami odlaze u ludilo.
Što više o svemu ovom razmišljam sve mi se više dopada to LUDILO. Ne samo da se lepo izgovara nego i biti u njemu je lepše nego suočiti se sa opštim mrakom. Ludilo podrazumeva neku svetlost, veru u imaginarnu sreću, u opštu lepotu i sasvim sigurno kad tad i susret sa Bogom lično, čak i na tren biti Bog.
Ne znam recept za ludilo, ni da li se svesno može izabrati, samo da je sveprisutno to znam i veselo im je. Pokušajte da se setite kada ste sve za nešto dobro i lepo rekli da je ludilo ili da stvorimo novu kovanicu preludo.
(Tekst objavljen 1996. u listu Vreme.)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
