Saradnja umesto otimanja

To je očigledan dokaz da aktuelna vlast ne želi ozbiljno i punim kapacitetom da se bavi manjinskim ali i konfesionalnim pravima koje pojedine nacionalne manjine osećaju kao neodvojivi deo svog nacionalnog bića.

Takođe, sadašnji zakoni, onaj o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, a još više Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina puni su nedoslednosti, nedorečenosti, odnosno nisu kvalitetni jer zakonodavac to nije ni želeo. Na delu su trenutno zakoni koji daju prostora za manipulaciju savetima nacionalnih manjina, čime se direktno uvećava broj provladinih glasača (što je, uostalom, i krajnji cilj ovakvog zakonodavca). Zapravo, doneti zakon je stvorio u praksi zabunu i još dublje i slojevitije podele među pripadnicima nacionalnih manjina. Suštinske nelogičnosti koje zakon sadrži dovode do situacije da se nacionalna pripadnost može iskazati i dokazati samim izjašnjavanjem tako da su se pojedine grupe izjašnjavale kao Indijanci, sprdajući se sa ovakvim zakonom. Takođe je zakonom otvorena i mogućnost da se kao udruženja pripadnika nacionalnih manjina registruju čak i kulturno-umetnička društva i slične usko specijalizovane institucije. Zbog toga su mogući apsurdi da kulturno-umetničko društvo iz okoline Smedereva predstavlja jednu nacionalnu manjinu ili da Vlada direktno budžetski finansira grupe od nekoliko desetina pripadnika nacionalnih manjina. Rezultati ovakvih nakaradnih zakona ali i njenih primena su privilegovanje glasačkih skupina koje su glasačka mašina vladajućih stranaka. Ove skupine ostvaruju sasvim određene benefite dok ostali njihovi sunarodnici širom Srbije nemaju pristup bilo kakvim budžetskim sredstvima.

Poseban je apsurd da su pojedini narodni poslanici izabrani sa lista pojedinih partija, ujedno i predsednici nacionalnih saveta koji bi trebalo da budu nestranačke organizacije. Suština manipulacije je to da se izdvoji mali broj pripadnika nacionalnih manjina po pravilu okupljenih oko predsedništava svojih saveta, da ti pojedinci i grupice imaju neposrednu materijalnu i drugu korist dok većina njihovih sunarodnika ne uspeva da ostvari svoja prava koja su im upravo ovakvim nakaradnim zakonom navodno zagarantovana. Istovremeno, niko u zvaničnim strukturama (ali i van njih), i ne pominje kontrolu finansijske pomoći koja se iz budžeta dodeljuje nacionalnim savetima, kao i kako i na koji način se ova namenska sredstva troše. Uostalom, takva „tabu“ pitanja se pokreću na nivou vlasti tek posle upornih uslovljavanja EU. Dokaz više za ovakvo ponašanje je primer direktnog ulizičkog dodvoravanja aktuelne vlasti određenim strukturama EU, kao što pokazuje sa mukom započeta kontrola finansiranja političkih stranaka.

Retki pomaci koje je vladajuća koalicija učinila, svode se na donošenje „Strategije za unapređivanje položaja Roma u Republici Srbiji“ i to pod direktnim pritiskom EU. Precizno i brzo delovanje je metod koji građani Srbije očekuju od SNS, posle dugog i gorkog iskustva sa tromim, neefikasnim i povremeno represivnim vladajućim garniturama koje se nacionalnih manjina sete isključivo pred izbore ili na politički pritisak iz inostranstva. Delovanjem na ovom području SNS nema nameru da „otima“ članstvo političkim strankama osnovanim po nacionalnom principu. Stranačka orijentacija je da pripadnici manjina koji su članovi SNS-a, budu most saradnje upravo sa ovim partijama ali i sa zemljama maticama nacionalnih manjina koje su aktivne unutar SNS-a. Ovakav pristup svakako će doprineti integrativnim procesima Srbije tokom priprema za ulazak u EU a biće i bitan faktor razvoja tešnjih odnosa sa državama u regionu.

Autor je predsednik Saveta za nacionalne manjine SNS