Sedam evra po glasu

Prvo, neodoljivo je zanimljivo kako se ova bitna i za Partije presudna logika iskazuje u evrima. Druge cene iskazuju se uglavnom u dinarima. Isto tako, kao radni ili privredni faktor možete funkcionisati „u skladu sa zakonom“ isključivo u dinarima. Što znači, ukoliko imate gosta iz inostranstva, ili iz „regiona“, onda mu nikako ne možete uručiti dnevnice u evrima, to se odnosi isključivo na dnevnice stalno zaposlenih ljudi, što je moguće da imaju vladine organizacije, ali, ukoliko je predavačiz Amerike, ili iz Zagreba, onda izvolite prvo prodati evrovski iznos Narodnoj banci, pa kada vam ga ona prebaci, to jeste u vašu banku, onda podignite to u dinarima, preko računa koje imate brižljivo skupljati pa otkupite taj super iznos za intelektualni rad, dvadeset i pet evra, te ga onda dajte predavaču i autoru knjige o tranzicionoj pravdi, recimo. Isto se, naravno, odnosi i na tehničku robu, gde biste mogli mnogo jeftinije proći ukoliko mikrofon, komjuter ili sijalicu, možete da kupite direktno, bolje je da do iznemoglosti plaćate poreze i „prebacujete“, e ne biste li obezbedili „sredstva za rad“. Nikada, u našem delu „regiona“ porez na autorski honorar nije bio toliki koliki je danas, pa bi bilo zanimljivo da Ministarstvo kulture preduzme akciju da autorske honorare smanji, a privrednike i biznismene, one koji trguju svakim autorstvom, oporezuju, ili oslobode poreza ukoliko dotični investiraju u kulturu. To bi bio još jedan korak ka evrointegracijama.

Ovako, račun u evrima kada su u pitanju Partije, a u dinarima kada je rečo proizvođačima bilo čega, kojih je, kako vidimo, veoma malo, bilo da je rečo poljoprivredi, ili kulturi.

No, da se vratimo na sedam evra po glasu, po čimbenicima „biračkog tela“, jer je to u vezi s ovim prethodnim, u vezi je s odnosom proizvodnje i trgovine. S minimalnom proizvodnjom i velikom trgovinom.

Uverena sam da bi se ovih sedam evra po glasu moglo smanjiti jednom jednostavnom računicom, a to je učinkom Partija u promeni stvarnosti. Ili, hajde da kažemo ono najbanalnije, da li bi bilo potrebno uložiti sedam evra u svaki glas ukoliko bi most između Starog i Novog Beograda bio sagrađen. Da li bi bilo bolje ne propustiti međunarodne kredite zbog uzajamnog nadgornjavanja i samodokazivanja, oko patriotizma i izdajništva, pa popraviti Klinički centar i Gazelu, ili naknadnom akcijom, pred izbore, pumpati sve one balone, ispisivati sve one parole, sakupljati sve one javne i kulturne radnike, voziti i prevoziti, lepiti i prelepljivati, rušiti drveće i postavljati bilborde, plaćati sva ta fatalna televizijska vremena, marketinge i savetnike, dvorane i autobuse, oglase i razglase, celu tu skalamoteriju, kao da ste u Sjedinjenim Državama koje ipak imaju toliko para da ih ubace u propadajuće banke, jer privreda i proizvodnja postoje.

Ili, jednostavno prestati sa krađom i prekrađom, sa korišćenjem države, prirode, ljudi, placeva, šuma, voda, drumova, asfalta, javnih površina, dakle, svega postojećeg.

Uzurpacijom koja postaje imperativni zahtev za legalizacijom. Jer, legalizaciju traže upravo oni koji su uzurpirali „region“, pa ga, naravno, žele da ostave svojoj deci.

Jednom sam učestvovala u predizbornoj kampanji, bilo je to u Koaliciji za toleranciju, koja nije prošla, ne znam da li je to zbog sedam evra po glasu, ili zbog toga što čak i oni koji su za građansku državu, više vole da manjine budu zastupljene kao manjine, sa svojim predstavnicima, nego da svi zajedno i jednako „dele plen“.

No, to sada više nije važno, mada i jeste. Tom prilikom, prilikom izborne kampanje, bila sam u romskom naselju Šangaj, u kome nema ničega sem blata i ljudi, i visoke temperature romske dece. Ali zato kada se dokopate druma, kada se nađete na nečemu asfaltiranom, što je pravac, a ne put, stajao je veliki bilbord sa reklamom Partije u odelima, svi gledaju u laptopove, sve se sija od budućnosti, osmeha i integracija.

Tako da ne znaš da li je taj komparativni prizor smešan ili tužan. Ili je zapravo dobar primer kiča. U odstupanju od stvarnosti.

Sedam evra po glasu košta razlika između stvarnosti, između realnog života ljudi, i onoga što stranke u međuvremenu ne urade, da tim istim glasačima bude bolje.

Sedam evra košta razlika između onoga što Partije zastupaju i obećavaju i onoga što zapravo čine kada su na vlasti.

Za sedam evra po glasu mogli bi se popraviti pristupi domovima kulture i halama po „unutrašnjosti“ i po „regionu“, a ne da se kandidati culjaju po razvaljenim ciglama i izvaljenim stepeništima, možda bi glasačmogao glasati upravo za njih, bez sedam evra, i bez balona, ukoliko bi do sledećih izbora taj isti izborni teren bio nešto unapređen.

Ovako, možda će na sledećim izborima cena glasa biti deset evra. Pa preračunajte to tada u dinare.