Silikonska brda i doline

Na trend odlaska stručnjaka u inostranstvo, ne treba gledati isključivo kao na negativnu pojavu, jer nikome nije bilo žao kada su u svet otišli jedan Pupin i Tesla. Da to nisu učinili, kako je to duhovito i istinito primetio Momo Kapor: Tesla bi u Gospiću bio inkasant za struju, koju bi neko drugi izmislio, a Pupin bi bio upravnik pošte u Kikindi. Trendovi povratka iz visokorazvijenih zemalja u zemlje u razvoju su prisutni u svetu. Određeni i za sada neveliki broj pojedinaca koji su svojevremeno napustili svoju zemlju u potrazi za boljim životom odlučuju se na povratak pretvarajući proces poznat kao odliv mozgova u nešto što bismo mogli nazvati „cirkulacija mozgova“. Mreža poslovnih i studentskih poznanstava kao i veze sa kolegama i prijateljima istog ili sličnog etničkog porekla osnov su za nove poslovne poduhvate u matičnim zemljama, pri čemu se istovremeno održavaju i jačaju veze sa sredinama u kojima su stekli obrazovanje i poslovne uspehe, pre svih američkoj. Dobro osmišljenom, kreativnom i stimulativnom politikom, spajajući najbolje što imamo van zemlje i u zemlji, Srbiji bi ti kadrovi mogli brzo da pomognu u globalnoj preraspodeli ekonomske i razvojne moći.

Kakvom državnom politikom su, na primer, Izrael i Tajvan, dve zemlje perifernih ekonomija, posle Drugog svetskog rata uspeli da krajem prošlog i početkom ovog veka postanu važni globalni centri inovacija i rasta. Već 1990. rezultati ove dve zemlje u oblasti sektora informacionih tehnologija su premašili mnogo veće i bogatije zemlje kao što su Francuska ili Nemačka na primer. Danas su Kina i Indija, sa svojim fokusom na visokotehnološke poslove primer ostalim zemljama u razvoju. Pioniri ove duboke transformacije u globalnoj ekonomiji su tehnički vešti preduzetnici – imigranti, koji putuju na relaciji od Silikonske doline do svojih matičnih zemalja i nazad.

Ili ako nam je daleko Amerika, pogledajmo primer Rusije. Tamošnja vlada je pre par godina fondom od 1,25 milijardi dolara – što je samo dva puta više od sredstava kojima ćemo mi raspolagati – osnovala Rusku venčr kompaniju koja ta sredstva stavlja na raspolaganje najboljim venčr kapital fondovima na svetu kao što su Asset Management, Tamir Fishman, ili Draper, Fisher & Jurvetson. Uslov je da ih ti fondovi uz dodatan sopstveni novac investiraju u ruske start-ap kompanije ili start-ap kompanije kreirane sa ruskim „ekspatriotima“ (expatriots). Ne želeći da se previše meša u ono što država dokazano ne zna da radi, ali vodeći računa o interesima svih građana ne traži nikakva vlasnička niti upravljačka prava u tako kreiranim kompanijama već samo povraćaj novca sa kamatom od svega pet odsto. Sličan fond u cilju investiranja u nove čiste tehnologije na području srednjeg istoka je osnovan i u Abu Dabiju.

Kada je o Srbiji reč teško je zamisliti da bi značajnije Venture Capital firme bile preterano zainteresovane za investicije u Srbiju, pre svega zbog potencijala tržišta, a i zbog njihove standardne investicione strategije da je očekivani povratak na investiciju deset puta za pet godina. Naša šansa nije ni u ubeđivanju Bila Gejtsa da bude fin i da ne zapošljava naše talente u Americi, već ovde u lokalnom Majkrosoftu. Ponuda velikim kompanijama, koje manje-više sve imaju svoje investicione fondove – kao recimo: Intel Capital, Steamboat, Samsung, Sony… za zajednička ulaganja bila bi bolja meta. Oni su više zainteresovani za strateška investiranja, što je i naš cilj, i nisu toliko opsednuti kratkoročnim investicionim interesima kao venčr kapital firme.

Sa povećanom mobilnošću zaposlenih i primenom novih tehnologija koje omogućavaju nesmetanu razmenu tehnologija, iskustava, ideja i znanja dolazi do nesmetane internacionalne saradnje i poslovne koristi za sve, i visoko razvijene i zemlje u razvoju. Kao primer ovakve lančane saradnje više kompanija iz različitih zemalja možemo navesti svima dobro poznati I Pod kao proizvod za koji se smatra da je sasvim američki. Ne samo da se kompletno proizvodi u Kini, ali od kompanija koje su osnovane na Tajvanu, već i vitalni delovi dolaze iz japanskih i korejskih kompanija – Hitačija, Sonija, Tošibe i Samsunga.

Lepo je što smo našim ljudima iz dijaspore dali pravo glasa i što one najbolje već decenijama unazad neuspešno popisujemo, ali treba ići korak dalje. Naravno, pri tome moraju da važe i tržišna pravila i nikome ništa ne treba poklanjati, posebno ne na račun ionako osiromašenih poreskih obveznika. Ako se fokusiramo na one stare refrene o tome „kako moramo ulagati u nauku“ a ne pominjemo, ili zanemarujemo krajnje komercijalne efekte i povraćaj investicija, onda će to biti još jedna promašena investicija. Iako su Predlog i Strategija krajnje dobronamerni, ipak bi možda bilo bolje da se osnuje od vlade sponzorisan fond, odnosno, kako i piše u Strategiji, Fond za inovacionu delatnost i tih par stotina miliona evra, ako ih stvarno imamo, uloži u finansiranje pravih visokotehnoloških start ap kompanija. Konačno, budući da je reč o kreditu, već sada treba razmišljati kako ćemo lako pozajmljeni novac i vratiti.

Pare u fondu ne bi bile samo državne, nego bi bile otvorene i za „strane ulagače“, kompanije i fondove iz inostranstva. Da bismo ih privukli, treba im dati ne samo poreske olakšice nego i od države garantovane dividende na ulaganje. Alternativno, gro novca treba uložiti u nacionalnu širokopojasnu informatičku infrastrukturu, što možda i predviđa razvoj akademske mreže i internet-koridora. Potrebni su nam brzi efekti i strukturno prekomponovanje naučnotehnološkog ambijenta, što se teško može postići gradnjom fizički novih „centara“, pored toliko neiskorišćenog prostora i imovine kojima država još uvek raspolaže. Ako je već nešto tu zaista neophodno, imamo nezavršene, a za to vreme, od pre više od 20 godina, dobre ideje poput Silikonskog brda na Zvezdari.

Autor je direktor S&T Srbija