Socijalna ludnica

Opreza radi, da ne budem pogrešno shvaćen u korišćenju svoje ustavne slobode izražavanja, a i da ne povredim autorska prava Branka Đurića Đure neovlašćeno citirajući stihove iz pesme Bombaj štampe, napraviću izvesne ograde. Najpre, ovaj tekst se ne odnosi na Vladu Republike Srbije, a svaka sličnost s pojedinim članovima vlade je slučajna. Bez obzira na to što je i sam Đura bio deo jednog projekta proročkog karaktera koji pamtimo kao Top listu nadrealista. Čisto sumnjam da je u svom tekstu satirički predvideo ponašanje određenih nosilaca državnih funkcija baš pre dvadeset godina. Zatim, tekst se ne odnosi ni na pojedine lidere opozicionih stranaka, koji mi takođe mogu zameriti na citiranju Đure. Tekst nema ama baš nikakve veze ni sa međusobnom komunikacijom ministara graditelja, ni sa fizičkim napadima na novinare, ni sa priznavanjem da je laganje i kraduckanje u redu. Ovaj tekst je posvećen građanima Srbije i njihovom poimanju osnovnih društvenih vrednosti. Bez obzira na to kojoj Srbiji pripadaju i bez razlike na njihova demokratska, totalitaristička ili fašistička uverenja. Bili oni vernici ili ateiste. Svima.

Nekako mi se čini da smo svi mi deo jedne socijalne ludnice, u kojoj se podrazumeva da svako pomalo i krade, i laže i tuče i psuje. Izgleda da je povlačenje pred jačim zaista neophodan uslov opstanka, a veličanje bahatosti i neumerenosti sasvim normalna pojava. Gotovo je izvesno da argumentovana rasprava ne postoji ni u naznakama, i da je manje važno šta neko kaže od onoga ko je to rekao. O odgovornosti da ne govorim. Ako izuzmem Savet za borbu protiv korupcije, koji, uz ombudsmana smatram državnim telom sa minimalnim stepenom ozbiljnosti, ostatak naše državne vlasti, uz zdušnu pomoć opozicije, verno preslikava svog suverena – nas. Jer da nije tako onda bi makar neko snosio neku odgovornost. Barem u vidu izvinjenja javnosti.

Ovako, nešto što bi u savremenom svetu bilo tretirano kao prvorazredni skandal i zbog čega bi se ostavka podrazumevala a dalji politički opstanak smatran iluzornim, u Srbiji predstavlja tek usputnu vest u dnevnoj štampi, koja se brzo zaboravi. Svi mi znamo da su jučerašnje novine najstarija stvar na svetu. To što je neko pre samo par godina predložio da se ukine jedna od osnovnih demokratskih vrednosti i da se „zastane sa sudskim postupcima“ neće mu uticati na političku karijeru. Štaviše, može samo da mu pomogne u napredovanju sa mesta državnog sekretara ka ministarskoj poziciji, kad se u retkim trenucima ministar smeni. A ta se smena ne dešava kad ministar prizna da je slagao, već kad javno iznese svoj doživljaj istine.

Ali neću da nas poredim s modernim demokratijama. Oni su i tako i bogati i moćni, pa poređenje ne bi bilo umesno. Pre bih za parametar uzeo civilizacijske poretke u istoriji, počev od starog veka do današnjeg dana. Od Hamurabija i starog Rima, preko inkvizicije i procvata islamskih društava, pa do razvoja građanskih država u Evropi zaključno sa totalitarnim sistemima. Gotovo sam ubeđen da ni u jednoj od izjava visokih funkcionera bilo koje od tih civilizacija ne bih našao konstataciju da su krađa, laganje i psovanje u redu. Ako ništa, a ono iz razloga što su takva ponašanja nailazila na osudu i Biblije i Kurana, i Etike i Hamurabijevog zakonika. Tako je bilo kod njih , ali ne i kod nas. Nama je to normalno.

Nušić bi rekao: „…Srpska deco, postanite babe.“ Naša elita ima drugačiju poruku deci. A ona se najkraće sastoji u sledećem: Lažite, pa šta. Kradite, ali ne mnogo. Kad morate, tucite. Psovanje nije vredno pomena. Tako ćemo se valja samoodržati u našoj ludnici.

Autor je advokat, specijalista evropskog prava