SPC – za i protiv zločina

Prvi događaj izazvao je reagovanje pojedinih medija i izvesnog broja nevladinih organizacija; drugi je prošao gotovo nezapaženo. I u jednom i u drugom slučaju izostao je pravi odgovor iz vrha Srpske pravoslavne crkve.

Ne treba sumnjati u tvrdnje pojedinih kvalifikovanih čitalaca koji su, po novinarskoj dužnosti, neposredno pratili i beležili šta se sve dešavalo u besmislenim ratovima devedesetih godina sada već prohujalog veka. A oni kažu da u svom životu nisu imali priliku da pročitaju veću gadost od pomenute knjige čiji je (navodni?) autor prvostepenom presudom Haškog tribunala, zbog počinjenog genocida i zločina protiv čovečnosti, osuđen samo na doživotnu robiju jer teža kazna nije predviđena. Čovek koji je kidnapovao, sadistički mučio, ubijao, silovao, spaljivao žive ljude, žene i decu…

Objašnjenje Crkve zašto je baš Parohijski dom najvećeg njenog hrama poslužio za promotivnu afirmaciju tog štiva suviše je naivno čak i za malu decu. Ko da poveruje da, u strogo hijerarhijski organizovanoj instituciji kakva je crkva, odluku o ukazivanju gostoprimstva u najreprezentativnijem parohijskom domu samostalno donosi anonimni pop. Još je licemernije advokatisanje u prilog njegove nepodobnosti za podvrgavanje bilo kakvoj (zemaljskoj) odgovornost budući da je u međuvremenu shvatio da je pogrešio.

Uostalom, SPC je dosledna sama sebi. Kad se nije zakeralo onom popu koji je blagosiljao Lukićeve pobratime što su, okupljeni pod imenom „škorpioni“, ubijali dečake kao da su komarci ili muve, kada je Filaret, posle javne ratnohuškačke propagande i slikanja na tenkovima i sa mitraljezima, postao vladika, kad se ne diže glas protiv bogaćenja pojedinih sveštenika pa i onih iz samog crkvenog vrha prema kojima su fariseji više nego bezazlen slučaj – zašto bi se pa potezalo pitanje te promocije. Ionako će se sve to rešiti pred Strašnim sudom čijem maču niko ne može da izmakne… no, da li crkvena lica zaista veruju u taj sud?

Draško Todorović, pravoslavni sveštenik iz Ciriha, uputio je, međutim, ovdašnjem sudu zemaljskom javnu molbu da ga pozove kao svedoka u procesu rehabilitacije Draže Mihailovića kako bi priložio dokumentaciju o zlodelima za koja je „Mihailović kao komandant odgovoran pravno, moralno i politički.“

Višedecenijskog sveštenika u Švajcarskoj na to opredeljuju dve okolnosti. „Istina i ljubav prema Bogu i čoveku najuzvišeniji su mi cilj“, kaže, ali dodaje i to da potiče iz čačanskog kraja u kome su dobro poznati četnički zločini nad sopstvenim narodom poput terorisanja, masakriranja i monstruoznih likvidacija čitavih porodica, o čemu postoje hiljade dokumenata u arhivima i muzejima kod nas i širom sveta. „Stradala je moja porodica 1943, silovana i zaklana tetka po majci Stoja Tošić, 22 godine, pravnik, pretučen i onesposobljen do invalidnosti otac Života Todorović, pravnik, takođe je batinama usmrćen mesni paroh Nebojša Popović. Bio sam očevidac i kao šestogodišnje dete lično podneo posledice“, napisao je Todorović i dodao:

„Pristalice rehabilitacije Draže Mihailovića (a ne žrtava zločina, nedužnih civila), posebno neki funkcioneri SPO i partijskom vrhu bliski sveštenici, a nažalost u novije vreme i neki velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve ne biraju sredstva da se vođa ravnogorskog četničkog pokreta i njegove oružane formacije prikažu drugojačije nego što su bili, a bili su izrazito kolaboracionistički, teroristički i antihrišćanski pljačkaški vojni i politički pokret, u mome kraju često nečovečniji i nemilosrdniji od samog okupatora…“

Direktno obraćanje sveštenika Todorovića vrhovima Srpske pravoslavne crkve i sudu nije samo njima upućeno. Trebalo bi da ga čuju i svi oni koji su doprineli da Narodna skupština Republike Srbije donese skandalozne antipravne i antimoralne zakone o proglašenju četničkog pokreta za antifašistički i o rehabilitaciji čiji je cilj da se, mimo stvarnih činjenica, falsifikuje istorija; da se ne samo prikrije nego i veliča saradnja sa okupatorom protiv sopstvenog naroda.

Za verovati je da sveštenik Todorović nije usamljen ni među sveštenicima i da će njegov, i po božjim i po ljudskim kriterijumima, glas razuma, pre ili kasnije, postati i glas Srpske pravoslavne crkve i većinsko uverenje u čitavom društvu.

Autor je predsednik Saveza antifašista Srbije