Srbija je danas kao Kolumbija u vreme Eskobara

Petak 16.1.

Rano buđenje, danas je 12. rođendan mlađem sinu Nemanji, do juče je bio beba, na neki način još i jeste; danas već ima brčiće. Nakratko razmišljam o iluziji prolaska vremena, ne previše. Nema se vremena za razmišljanje o vremenu; reka svakodnevice nosi. Reka je lepša reč od mašine ali je ova drugo možda priličnije. Idem u sud prvo, ovaj put za kuma koji se bori za viđanje deteta. Iako nije uvek pametno zastupati prijatelje i rođake, nekad ne može da se izbegne odgovornost. U tom slučaju majka ne poštuje odluku suda više od pola godine, samo jedna novčana kazna izrečena koja nije ni naplaćena. Užasna situacija za oca koji samo želi da viđa svoje dete, a sistem je toliko loš i spor. I kad dobiješ sudsku odluku ne možeš da je izvršiš lako. Probaš li nešto na svoju ruku odmah tras etiketa nasilnik. Onda sistem super radi. Nemam neke posebno utešne reči, istrošile se. Sudije imaju i previše sličnih slučajeva, oguglale na empatiju. Često kažu strankama – shvatite kako je nama, ali poenta je u tome da su sudije tu zbog stranaka, ne obratno; sudije treba da se užive u poziciju stranke i da ne beže od empatije. Centar za socijalni rad je u suštini beskoristan, da li je to zbog nedovoljno zaposlenih ili stranačkog zapošljavanja, nije ni bitno previše. Dovoljno je da se muškarac i bez dokaza optuži za nasilje, često po savetu advokata koji zna mane sistema, dve godine će mu biti potrebno da se odbrani a dotle će dete porasti. Posle protok vremena postaje argument.

Nazad u kancelariju, u toku sam vraćanja na rad jednog RTS tonca, drugi je već vraćen posle višegodišnjeg otkaza; nekad ima i lepih stvari u advokaturi. Oba tonca su dobili otkaz nakon incidenta sa „pomeni Đilasa ako hoćeš“. Ko se seća, seća se, ne mogu sad da objašnjavam sve. Eto, na tim toncima su se kola bila slomila nakon otkaza izvesne „novinarke“. Vratili su se na posao, ali su prošli veliku muku.
Popodne rođendan za najbliže, nazdravljanje, otvaranje poklona, roštilj, svećice, torta, vatromet i tako sve po redu. Šetnja ljubimca psa Gaše pred spavanje.

Subota 17.1

Rano ustajanje. Stariji sin od 16 godina ima košarkaški trening. Već razmišlja o igranju basketa preko bare. Možda je tako i bolje, ionako će naši klinci sve teže dobijati šansu u našim klubovima; svako selo sad ima klub i u njemu stranca. Sve je to super i živela raznovrsnost, ali da smo mi imali para da plaćamo strance osamdesetih i devedesetih godina, ne bismo tada pravili svoje igrače. A najbolje smo imali.
Uveče me žena nekako naterala da ja, matori metalac, idem na koncert „Familije“. Uz gunđanje i prkosno nošenje slayer majice sam ipak krenuo. Nije bilo tako loše, ajde da kažem, mislim ajde… šta drugo da kažem. Gaša je već bio prošetan kad smo se vratili.

Nedelja 18.1.

Ponižavanje. To je ono što mi padne na pamet kada vidim šta Tramp radi liderima Evrope u vezi Grenlanda, mada ne samo u vezi toga. Zna da su radili protiv njegovog izbora i to vrlo aktivno, a ubeđen je, sa dobrim razlogom, da su slabići bez uporišta u svom izbornom telu; da su selektovani a ne izabrani, ne zamara se da svoju grandomaniju uvija u neke oblande korektnosti ili da se opravdava nekim izgovorima koji bi imali osnovu u međunarodnom pravu. Narcis je, koji ljude meri po korisnosti za sebe, po moći i novcu. Kidnapovao je Madura jer mu se može, a hoće da uzme Grenland, jer mu treba. Jedini limit vidi, kako kaže, u sopstvenom poimanju morala. Sjajno! Neko će se za dva veka moći slatko nasmejati, nama savremenicima nije ništa smešno. Zvezdano nebo iznad Trampa i moralni zakon u njemu – granice slobode u 21. veku. To se dobija kada novac i sila zamene Boga. Međutim, dok ne prođu dva veka mi ćemo se morati nositi sa političkim diktatom rijalitija za oprane mozgove na globalnom planu. Srećom, tu smo se već izvežbali dosta u odnosu na druge.

Ponedeljak 19.1.

Čitam vesti za profesorku Jelenu Kleut i otkaz koji je dobila. Koliko loših vesti čovek može da primi pre nego potpuno otupi? Sva podrška koju je sad dobila ne može pomoći njenoj porodici i njoj dok ne reši pitanje posla; čekanje Upravnog suda je višegodišnja rabota, često zaludna. Iskreno, nemam snage više da ispratim sve šta se dešava, jer je to sve hronika sramote i poraza. Ovaj naš problem, da ga tako nazovem, je zaista jedna civilizacijska sramota; bruka je da tako nešto kao što je ovaj idiotski režim postoji bilo gde na planeti, tj. kosmosu, a najgore je što je to naša sramota zauvek. Nikada neće biti izbrisano da ljudi koji su vladali na ovaj način Srbijom nisu neki okupatori sa strane već su domaći, naši su.

Čini se da se sve svodi na pitanje solidarnosti. Da li zbog straha dopuštamo zlu da raste ako nije zakucalo na naša vrata? A samo čekamo da zakuca na naša vrata; opet čekanje i neki prolazak vremena. Niko nije spašen bežanjem od sukoba sa batinašima u martu već samo ljudi gube bitke pojedinačno i u tišini. Da li je „prebacivanje“ sa terena protesta na teren pripreme za izbore više posledica kukavičluka iz marta 2025. godine nego nekog slobodnog izbora? Može se analizirati i razglabati na N1, Novoj i raznim podkastima još pedeset godina čini se. Šta još nije rečeno i ponovljeno bezbroj puta? A little less conversation a little more action, please.

Obilazim popodne mamu koja je sama nakon tatine smrti prošle godine i provodimo neko vreme zajedno. I ona komentariše sve što se dešava, opet mentalno žvaćem istu kosku. Uveče odvoz i razvoz dece sa treninga. Kasno šetanje Gaše.

Utorak 20.1.

Razmišljam o krivičnoj prijavi koju sam podneo protiv sudija Apelacionog suda u Beogradu nakon presude Vrhovnog suda u slučaju Ćuruvija. Vrhovni sud je utvrdio da su sudije menjale zapisnike sa prvostepenog suđenja i na taj način izbacile ključne dokaze iz predmeta. I nikom ništa izgleda. Sad ja osećam bes što se ne reaguje dovoljno na ovakav skandal, a sećam se jučerašnje zasićenosti lošim vestima. Pretpostavljam da je tako sa svima, otupilo se. Očekivao sam iskreno reakciju barem nekog iz sudstva i to onih, šatro hrabrih, što uvek nešto sa visine elokventno smatraju, ali džabe. I attention whores znaju kad im je pametno da ćute. Ipak, skandal je jednostavno ogroman. Esnafska solidarnost je jedan deo odgovora za misteriju tišine a druga je opšta anestezija. Meni je i dalje neverovatan nedostatak odgovora. bila je to jednodnevna vest izgleda. Najgore je kad pristaneš na neprihvatljivo. A to se dešava kad misliš da si sam i da svako gleda samog sebe.

Sreda 21.1.

Zapaljeno Tužilaštvo za organizovani kriminal. Neće biti da se samo zapalilo od sebe. Neko ili nešto je taj požar morao izazvati samo što će istragu o uzroku požara voditi oni koji žele da ukinu ovo tužilaštvo. Kolumbija u vreme Eskobara, to smo mi, bez ikakvog preuveličavanja. I čini mi se, nažalost, da se mafija konsolidovala nakon što je bila ozbiljno uzdrmana, te su krenuli sistematično u ofanzivu i osvetu. Žao mi je što su ljudi u TOK-u možda kasno shvatili pravu prirodu ovog režima i da su im previše dugo dozvolii da rastu i jačaju. Kalkulisali su, sad je možda kasno. Previše je ovo sve daleko otišlo.

Četvrtak 22.1.

Borba. To je jedini odgovor. Nažalost, živimo borbu između dobra i zla; to je pravi način kako sve ovo posmatrati. Neverovatna je mržnja sa kojom su buzdovani u plavom izbacili studente i profesore sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Koliko je glupo i naivno očekivati neku savest, milost ili čast sa druge strane u ovom momentu. Mladi policajci koji primenjuju silu su iz generacija koje se stasavale uz Farme, Zadruge, Parove, Elite, kladionice… Cveće zla. Izvršiće svako nezakonito naređenje bez premišljanja, valjda je to jasno. Verni psi svojih gazdi, to su oni a ne policija. Reakcija studenata u Srbiji na nasilje u Novom Sadu će biti test vitalnih znakova svih nas. Samo je ovo šira stvar od studenata, to moraju da shvate. I da za svako delovanje postoji vremenski okvir.

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.