foto FoNet Milica VučkovićInstitucije države Srbije davno su izgubile svoj sadržaj. Kao institucionalno uređena država ona više ne postoji. Pre bi se za Srbiju moglo reći da je laboratorija u kojoj se izvodi eksperiment u kojem treba pokazati kako se mogu modelirati cele profesije u skladu sa vrednosnim sistemom modelatora pa bio on prvi u vladajućem mejnstrimu ili kakav lokalni kabadahija.
Za prethodno rečeno ilustrativan je film „Presedan“ kao i proširena sednica Vlade Srbije iz januara meseca. Za one koji su imali dovoljno jak želudac da gledaju sladostrasno iživljavanje milicije ili bar onih koji se tako predstavljaju nad decom u Valjevu, jasno je da psihički aparat tih fašistoidnih ljudi u tom iživljavanju ne da nije video ništa sporno već su to smatrali svojom prirodnom reakcijom.
Ne govori istinu ministar unutrašnjih poslova kada to nasilje stavlja u službu odbrane prava, već je to nasilje direktan rezultat modeliranja od strane postojeće vladajuće grupacije kojoj je isto to nasilje vrednosni kod koji im je orijentir u životu.
Lokalni kabadahija pa bio to kakav komandir milicije ili lokalni besprizornik a možda i obojica koji sarađuju, za one bedaste milicajce živi su zakon kojeg se drže, smatrajući svaki drugi civilizovani izvor, kao što su pravo i moralne norme bespredmetnim.
U toj pomami u kojoj su deca gažena i prebijana, modelatori psihičkih struktura nasilnika smatraju da nasilje nad njima i nije nasilje, već je živa reč modelatora u vidu naredbe norma. Dotle se došlo. Proces civilizacije u Srbiji davno je zaustavljen. Proces samokontrole treba da važi za decu, studente i generalno sve slobodne ljude, za nosioce vlasti porivi su u službi održanja vlasti. Da nije međunarodnog konteksta možda bi i goli život bio u pitanju.
Proširena sednica Vlade Srbije dala nam je druge poruke. Modelator psihičkih struktura ministara i cele svite oko njega pokazao je kako bitiše grupacija bez identiteta i kako je faktička situacija proizvod njegove odluke ili hira, sasvim svejedno.
Slutim, na osnovu vladajuće poražavajuće politike, da je država pretvorena u predmet međunarodne zabave a da prvi u tom ešalonu gradi imidž pred sopstvenim biračkim telom kao izraziti patriota, samozadovoljan kao ličnost ali evidentno slab političar.
On na nedovoljno razvijenoj političkoj kulturi smatra autokratski oblik ponašanja jedino plodotvornim. Opšti društveni krah nije posledica antagonizama vlasti i opozicije koje bi za posledicu imale snagu centralne funkcije već pogrešnog imaginarijuma o društvenoj sabornosti na kojoj bi prvi bio voljen i divinizovan.
Sada i sabornost među svojim članovima stranke i sledbenicima pre obezbeđuje ucenama i podmićivanjem nego snagom tobožnjih uverenja. Zato su mu verne pristaše iz kriminalnog miljea, koje, dajući podršku tom političkom konstruktu, obezbeđuju sebi slobodu, gde je rečena divinizacija u službi kriminalne zaštite.
Tako on funkcioniše od kada je ušao u polje politike. Verujući da je veći od Evrope, preuzevši mantru političkog oca, mogao je nad ministrima da ispolji svoje nagone jer su ministri u krajnjoj liniji njegov proizvod, a mnogi od njih su našli balans između neznanja i servilnosti.
Strah od kreatora njihovog života opravdan je. Bez njega oni su ništa i zato je iživljavanje nad njima razumljivo a očekivanja javnosti od protivljenja tom ponižavanju besmislena.
Ti rituali ponižavanja biće primenjivani i ubuduće, prosto zato jer prvi želi sebi obezbediti politički kontinuitet izbacujući iz političkog polja svakog koga bude smatrao da treba izbaciti. Životi ministara se ionako ne mogu popraviti. Kad se već nisu oduprli tom ponižavanju malo je verovati da će pljunuti na svoje obezvređene živote. Valjda u nesreći to tako ide.
Autor je doktor političkih nauka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
