Srbija u sivoj zoni izvoza naoružanja

Ta odluka od 23. juna 2025. nije samo ekonomski štetna, već je konceptualno pogrešna, politički neodgovorna i odražava duboko nerazumevanje prirode savremenog međunarodnog poretka.

Još je problematičnija činjenica da se, prema brojnim nezvaničnim informacijama, izvoz ipak odvija – selektivno, netransparentno i bez jasno definisanih kriterijuma. Takva praksa ne predstavlja ni moralni iskorak, niti bezbednosni oprez, već administrativni voluntarizam sa mogućim spoljnopolitičkim posledicama. Odgovornost za ovakvo stanje leži pre svega na resornim ministarstvima i regulatornim telima, koja nisu bila u stanju da formulišu održivu politiku izvoza, već su posegla za najlakšim, ali i najštetnijim rešenjem – suspenzijom uz moguće netransparentne izuzetke.

Na ovaj način smo sami sebi nametnuli politiku izvoza oružja u sivoj zoni – formalno suspendovanu, ali suštinski u stanju kontrolisane neizvesnosti. Ono što nam se danas predstavlja kao odgovorna odluka, u stvarnosti je bekstvo od strateškog upravljanja i korišćenja nacionalnog potencijala u geopolitičkoj globalnoj krizi.

Ekonomski okvir

Odbrambena industrija Srbije (OIS) predstavlja jedan od retkih sektora domaće privrede koji sistematski generiše visoku dodatu vrednost, stabilan priliv deviza i snažan izvozni potencijal. Odobreni izvoz NVO u 2021. (poslednja godina sa zvaničnim podacima) je iznosio 1,23 milijarde dolara, i uz odobreni izvoz roba dvostruke namene od 1,79 miliona dolara, Srbija se pozicionirala kao relevantan evropski proizvođač, a ne puki regionalni snabdevač.

U 2020. godini, Vlada Srbije je osnovala Grupaciju OIS koja obuhvata 13 nosioca odbrambenih tehnologija i četiri nosioca bazičnih tehnologija. Osim toga, ukupno je 60 kompanija u državnom i privatnom vlasništvu registrovano u Srbiji za proizvodnju NVO, 239 privredna subjekta su licencirana za trgovinu NVO, a oko 35 su specijalizovana pravna lica, opitni centri, naučni instituti, fakulteti i tehničko-remontni zavodi koji su uključeni u razvoj NVO. Očigledno se radi o složenom sistemu koji ne može da opstane bez kontinuiteta proizvodnje i izvoza. Zato moratorijum ne „zamrzava“ sistem – on ga postepeno razgrađuje.

U tržišnoj realnosti odbrambene industrije ne postoji pauza. Kupci koji danas ne dobiju robu, sutra potpisuju višegodišnje ugovore sa drugim proizvođačima. Povratak na izgubljena tržišta često je nemoguć, a reputaciona šteta dugotrajna.

Tehnološko-razvojni aspekt

Vojnotehnički institut predstavlja najznačajniji naučno-istraživački kapacitet u oblasti odbrane u Srbiji. Tokom više od sedam decenija razvijeno je preko 1.300 ključnih sistema i podsistema – od klasičnog naoružanja i municije, do savremenih elektronskih, vazduhoplovnih i materijalnih tehnologija. Samo tokom 2024. godine, Vojska Srbije je u operativnu upotrebu uvela više od 70 novih sistema, od kojih je 38 rezultat domaćeg razvoja.

Međutim, tehnološki razvoj se ne finansira deklaracijama, već tržištem. Izvoz omogućava serijsku proizvodnju, amortizaciju troškova razvoja i ulaganje u nove generacije sistema. Administrativna zabrana izvoza direktno potkopava inovacioni ciklus i pretvara OIS u budžetskog potrošača, umesto izvoznog generatora rasta.

Socijalni kontekst

U okviru OIS direktno je zaposleno oko 38.000 radnika što uključuje direktne proizvođače, distributere i trgovce, institucije za ispitivanja, razvoj i remont, kao i zaposlene u podršci i logistici, dok se kroz mrežu kooperanata angažuje još najmanje 20.000. Kada se u obzir uzme prosečna veličina domaćinstva u Srbiji (2,55), jasno je da egzistencija oko 150.000 građana neposredno zavisi od stabilnosti ovog sektora.

U mnogim sredinama fabrike odbrambene industrije predstavljaju jedine nosioce industrijske proizvodnje, tehničkog znanja i stabilnog zapošljavanja. NJihovo urušavanje ne znači samo gubitak radnih mesta, već i demografsku i socijalnu eroziju čitavih regiona. Socijalna cena moratorijuma se možda neće videti odmah u statistici, ali će se neminovno manifestovati kroz pad proizvodnje, odlazak stručnog kadra i gubitak industrijske kompetencije.

Geopolitička i bezbednosna situacija

U savremenim međunarodnim odnosima izvoz naoružanja nije puka trgovina, već oblik dugoročnog političkog vezivanja. Države koje kupuju oružje kupuju i logistiku, obuku, rezervne delove i političku pouzdanost partnera. Srbija upravo sada ima retku priliku da se pozicionira kao fleksibilan i kredibilan dobavljač, posebno za zemlje jake geopolitičke moći. Moratorijum na izvoz šalje suprotnu poruku – poruku nepredvidivosti i unutrašnje konfuzije.

Dodatni aspekt predstavlja pitanje kritičnih sirovina i retkih strateških minerala. Iako Srbija poseduje značajne domaće kapacitete i tradiciju samoodržive proizvodnje, globalna zavisnost od sirovina čini strateška partnerstva nužnim elementom dugoročne bezbednosne politike. Odbrambena industrija Srbije može biti most ka tim partnerstvima, ali samo ako postoji kao aktivan, a ne blokiran sektor.

Etički pristup

Zagovornici moratorijuma izvoza NVO ili ukidanja OIS često se pozivaju na etičke razloge. Međutim, etika u državnoj politici ne sme biti paravan za neodlučnost. Deontološki pristup etici Imanuela Kanta nalaže dužnost da se ne doprinosi nepravdi, odnosno da je ispravnost postupka određena poštovanjem moralnih pravila i dužnosti, nezavisno od njegovih posledica. Međutim, utilitaristički pristup etici Džeremija Bentama zahteva sagledavanje ukupnih posledica i procenjuje moralnost postupka prema tome da li proizvodi najveću moguću korist za najveći broj ljudi.

Nema sumnje da su ukupne posledice potpunog moratorijuma negativne: ekonomska šteta, socijalna nestabilnost, gubitak međunarodnog uticaja i slabljenje sopstvene odbrambene sposobnosti. Srbija već poseduje mehanizme kontrole krajnjeg korisnika i međunarodne obaveze koje omogućavaju etički odgovoran izvoz. Potpuna suspenzija nije moralna superiornost – ona je odustajanje od odgovornog odlučivanja i svojevrstan politički kukavičluk.

Problem upravljanja, a ne kapaciteta

Ključni problem OIS danas nije tehnički, kadrovski ili tržišni – on je upravljački. Srbija poseduje znanje, proizvodne kapacitete, reference i potražnju, ali ono što nedostaje jeste jasno definisana državna politika koja razlikuje kratkoročni politički pritisak od dugoročnog nacionalnog interesa.

Moratorijum na izvoz je upravo primer takvog upravljačkog promašaja. Umesto preciznog sistema procene rizika, kontrole krajnjih korisnika i diferenciranog odlučivanja, uvedena je generalna zabrana izvoza. Time je odgovornost zamenjena političkim komforom, a strategija improvizacijom. Ozbiljne države ne upravljaju odbrambenom industrijom dekretima, već pravilima. Pravila određuju kome se izvozi, pod kojim uslovima, u kojim količinama i sa kakvim političkim posledicama ili benefitima. Srbija takav okvir formalno poseduje, ali ga u praksi suspenduje onda kada joj je najpotrebniji.

Jedan od najčešćih argumenata u prilog moratorijumu jeste tvrdnja da izvoz ugrožava nacionalnu bezbednost. To je neodrživ argument jer Srbija ne izvozi sisteme koji direktno utiču na sopstvenu odbrambenu sposobnost u realnom vremenu, niti prodaje tehnologije koje ne može da kontroliše.

Naprotiv, stabilan izvoz omogućava punjenje zaliha Vojske Srbije, kontinuitet proizvodnje i tehnološko osavremenjavanje. Bez izvoza, domaće fabrike rade ispod kapaciteta, troškovi rastu, a sposobnost brze mobilizacije u kriznim situacijama opada. Stvarna bezbednosna pretnja nije izvoz NVO, već slabljenje sopstvene industrijske baze.

Cena nepromišljenih odluka

Svaka godina moratorijuma na izvoz NVO ima merljivu cenu: izgubljene ugovore, smanjene investicije, odlazak stručnjaka, zastarevanje tehnologija i slabljenje međunarodnog položaja. Te gubitke niko ne računa u budžetskim tabelama, ali oni se akumuliraju. Odbrambena industrija nije sektor koji se može ugasiti, pa posle nekog vremena ponovo pokrenuti političkom odlukom. Jednom izgubljeno znanje i tržište vraćaju se sporo – ako se uopšte ikada vrate.

Srbija ne marginalizuje sebe samo po pitanju učešća u vojnim vežbama sa evropskim partnerima, nego se izolujemo i u domenu učešća u ključnim EU odbrambenim inicijativama poput SAFE (vrednog 150?milijardi?€) i šireg plana ReArm Europe (vrednost preko 800?milijardi?€). Samo zbog neodgovornosti nadležnih institucija nismo potpisali Sporazum o partnerstvu sa EU u oblasti bezbednosti i odbrane koji bi nam to omogućio, za razliku od npr. Albanije i Severne Makedonije.

Izbor između države i improvizacije

Odbrambena industrija Srbije nije problem koji treba zamrznuti, već strateški resurs kojim treba upravljati. Moratorijum na izvoz NVO predstavlja simptom dubljeg problema – odsustva koordinisane državne strategije koja povezuje bezbednost, ekonomiju, tehnologiju i spoljnu politiku.

Ako Srbija želi da bude shvaćena ozbiljno, mora se ponašati kao kredibilna država. To podrazumeva jasna pravila, transparentne odluke i spremnost da se preuzme odgovornost. Svaka godina blokade u ovom sektoru nije neutralno stanje – to je trajni gubitak kapaciteta, znanja i međunarodnog uticaja. Ili ćemo odbrambenu industriju tretirati kao strateški resurs i upravljati njome odgovorno, transparentno i dugoročno, ili ćemo nastaviti politiku zabrana, nejasnih izuzetaka i pragmatične tišine.

U aktuelnom geopolitičkom trenutku koji ne prašta neodlučnost, Srbija mora rešiti da li želi da bude subjekt ili objekat međunarodnih procesa. U svetu koji se ubrzano naoružava, ne možemo sebi priuštiti luksuz strateške paralize, a OIS nam je jedna od retkih poluga koje još uvek držimo u sopstvenim rukama.

Autor je konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.