Srpska opozicija u raljama nove stvarnosti

Jer, ako već ne možeš da nateraš da te vole, možeš da ih ubediš da mrze sve ostale. Jednostavno i genijalno dobili smo novu društvenu doktrinu: vlast ma kakva da je nije toliki problem, već opozicija koja je glavni krivac što ova vlast tako dugo traje.

Opoziciji tako preostaju samo dve opcije: da pogreši ili da još više pogreši.

Mantra o „rasutim, sujetnim i neodgovornim opozicionarima“, je već toliko dugo u opticaju da je i sam pojam opozicija opterećen negativnim i pogrdnim konotacijama promenio svoje značenje pa mnogima sada može da izazove prilično loše asocijacije.

Politika i propaganda vlasti nije samo kompromitujuća, ona je i šizofrena, osim što kod sledbenika i lojalista izaziva maniju gonjenja, tako što ih plaši opozicijom udruženom sa stranim neprijateljima i svim ostalim koji Srbiji ne žele dobro, prozivodi i druga šizofrena stanja, pa smo tako došli u situaciju da se sa jedne strane pozivaju svi koji su za promene i protiv ovog režima da se udruže i tako stvore jedinstven front, dok sa druge strane, kao da je započelo takmičenje u tome ko će pronaći ključni dokaz koji će konačno presuditi da se desio definitivan sunovrat opozicije.

U našoj novijoj istoriji ostaće zabeleženo kao paradoks ono što se nikada i nigde nije desilo, niti će, a to je da se u situaciji kada oteta država vrši teror nad nevinim građanima, koji se prebijaju, zatvaraju, muče i tamniče, mnogi najžešći protivnici režima uveliko zabavljavaju svoju publiku zbijajući šale i upućujući najteže optužbe i najoštrije kritike na račun članova i funkcionera opozicionih stranaka, koji su takođe izloženi represiji i to gotovo po pravilu oni od kojih i sama vlast najviše zazire.

Kritike koje se upućuju opoziciji daleko od toga da su ohrabrujuće i konstruktivne, uglavnom se svode na što tišu eutanaziju ili u najboljem slučaju na ulogu korisnog poluidiota. U prepolitičkom stanju, zarobljene države koja sve brže klizi u totalitarnu despotiju, opozicija može da bude samo smetnja i jedina prepreka za doživotnu vladavinu autokrate, koji na državu gleda kao na svoj feud. Bez opozicije svakako da nema ni politike a ni demokratije, pa bi tako najveći domet ovog režima bio da politiku do te mere vulgarizuje, da jedino još što može da bude prihvatljivo i što još preostaje je navijanje za vlast.

Opozicija tu nema šta da traži, pod izgovorom da imamo ono što niko nema, studente koji su mnogo više od studenata i mnogo manje od političara. I koji imaju svoju listu za koju prevladava mišljenje da je to ona sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar samo još malo da sačekamo. Dok se ne obelodani. Tako se studentski pokret koji se vrlo dugo iz sve snage ograđivao od politike i odakle su stizale prilično rezervisane poruke na bilo kakvu političku artikulaciju ipak našao u političkom ringu, u kom, takođe važe pravila koja nigde ne važe i koja se ne poštuju od strane onog ko ih je i odredio.

U takvoj situaciji, kada mora i treba da se ugazi u tu našu političku kaljugu, koju je vlast vrlo zdašno zamesila, svakome i svima mora biti jasno, pa i studentskoj listi, kada god da se objavi, da je i pored najbolje namere teško izaći neokaljan, što spada u onu ediciju već viđeno, kao što je već bio slučaj sa opozicionim strankama (ovde se misli na opoziciju koja ima iskrene namere, a nije da je nema).

Vlast u Srbiji se održava tako što svakog ko može potencijalno da je ugrozi diskredituje na različite načine i po istom receptu, pa tako dok su se članovi, aktivisti i predstavnici opozicionih stranaka izlagali represiji vlasti, trošeći veliki deo svog slobodnog vremena u mnogobrojnim aktivnostima, akcijama, stvaranju infrastrukture i izradi programa i politika, podmećući sve vreme svoja leđa, vlast je predano radila na tome da se taj trud umanji i obezvredi, predstavljajući ih kao glavne krivce zašto je još uvek nisu smenili.

Jer zapravo vlast jedva čeka da je neko otera na smetlište istorije, gde svakako i pripada, ali nikako da se pojavi neko po njihovom ukusu ko je dovoljno dobar da to i učini. Naravno, nisu joj po ukusu ni studenti, još manje studentska lista, a još po najmanje jedinstven front opozicije i studenata. Interesantno da je ono što najmanje po ukusu vlasti je na kraju i širim opozicono opredeljenim narodnim masama takođe najviše nije po ukusu, pa tako sa svih strana bez prestanka odzvanja „samo studenti“.

Studenti su se i bez toga našli pred novim izazovima u njihovoj borbi, koju svakako otežava i ono što ih i čini studentima u šta spada i davanje semestara i polaganje ispita kao i nedostatak političkog iskustva, koji su do sada uspešno nadomeštali dok su bili potpuno skoncentrisani na proteste i razne akcije u borbi protiv režima.

Osim toga, oni previše dugo nose teret, ne samo ogromnih pritisaka vlasti i svih nepočinstava sa kojima se svakodnevno susreću, već i sve većih pa i prevelikih očekivanja, i kao što profesor Stevan Filipović kaže, koji inače tvrdi da je upoznat sa onim što se dešava trenutno kada je u pitanju studentski pokret, da je takvo pojednostavljenje prilično složenog stanja i navijačko posmatranje situacije sada već preraslo u direktno ugrožavanje psihičkog i fizičkog zdravlja tih mladih ljudi.

Ono što još dodatno komplikuje je i to što su plenumi uglavnom spali na jednocifren broj, gde odluke donosi manja grupa studenata, pa tako plenumi različitih fakulteta donose različite odluke, zaključke i nova ograđivanja, često i dijametralno suprotna.

Profesor je i više puta govorio o planu režima kako da ugasi protest, koji je po njemu sada ušao u nešto što može da bude terminalna faza (ne po režim), i da je nažalost, većina javnosti, svesno ili ne, saučesnik Vučiću u toj nameri.
Tako se to saučesništvo sa opozicije preliva i na studentski pokret, pa se mogu čuti sve veće kritike upućene studentima i njihovoj listi.

Opozicija uprkos nadanjima i željama vlasti još uvek daje znake života pa su zajedno sa studentima njeni poslanici i aktivisti obilazili teren u kampanjama za lokalne izbore, pruživši svoju kompletnu logistiku u izbornom danu, dajući svoj nemali doprinos sve boljim rezultatima koje udruženi kandidati lokalnih opozicionih lista postižu na izborima.

Ako bismo još malo dublje analizirali trenutnu situaciju, u kojoj su najglasniji zagovornici direktne demokratije i oni koji traže da se privremeno ili stalno odreknemo važećih demokratskih principa, time što bismo opoziciju eliminisali iz političkog života na koju godinu, mogli bismo i da postavimo pitanje: šta je glavna odlika društva koje se nalazi u pretpolitičkom stanju? Odgovor bi mogao da glasi da je to upravo stanje svesti koje je takođe pretpolitičko. Što bi se reklo duplo golo, jer nije reč samo o odsustvu organizacije i institucija već i o odsustvu svesti o tome da su organizacije i institucije potrebne.

Pa tako, zagovornici političke borbe bez opozicije, osim što navode vodu na mlinove vlasti, nemaju valjan odgovor na to kako nadomestiti sve to što bi bilo neophodno da bi se pobedilo na izborima i sprovele promene, kako bi to izveli bez organizacije, infrastrukture i programa na kojima bi se bazirale sve dalje aktivnosti.

Da je došlo vreme za otrežnjenje posle dubokog pretpolitičkog marmumukla nagoveštava i to da se polako i sve više čuju oni smisleniji glasovi, koji govore da opozicija ne samo da ne treba da odstupi, već da bez opozicije, šanse za pobedu na izborima i za promenu sistema i izgradnju institucija su neuporedivo manje.

Takođe, sve vreme kao da se gubi iz vida da opozicija nije pala Marsa, već da je i ona slika i prilika društva. Društva koje je u prilično dugom periodu, sve dok od rušenja u Savamali nisu krenuli masovniiji protesti, koje je pokrenula grupa mladih aktivista okupljenih u inicijativi Ne davimo Beograd, uglavnom naviklo da sve u prilično dugom periodu posmatra sa strane, gotovo nezainteresovano, neretko i kroz ironičan smešak i ciničan komentar, jer je tako lakše da se gledaju samo svoja posla.

Naprednjačka vlast, poučena prethodnim iskustvom još iz vremena devedesetih, je takvo stanje u društvu znalački uspela da iskoristi i da nezadovoljstvo i frustraciju koje je u međuvremenu narastalo i bivalo sve veće i veće, uspešno preusmeravala, tamo odakle su i dolazile najveće kritike i otpori.

Ma koliko se činilo da za vlast najveću opasnost predstavljaju pobunjeni studenti, oni su kao politički subjekt aktuelni dok traje protest. Ako i kada pobedi studentska lista pitaće se i imaće uticaj oni koji su odabrani da predstavljaju njihovu listu, a po onome što se moglo saznati iz pojedinih izvora i što se moglo naslutiti na osnovu kriterijuma po kojima se biraju, to će biti uglavnom ljudi koji nisu bili aktivni u političkim strankama i koji do sada nisu našli za shodno da se politički angažuju ili nisu bili previše zainteresovani ili su se zadovoljavali time što su izlazili na proteste i komentarilsali iz pristojne udaljenosti.

U toj novoj politički organizovanoj snazi sigurno da će biti kvalitetnih i dobronamernih ljudi, ali takođe mogu biti i ljudi različitih ideologija i pogleda, a postoji i bojazan da se može naći i pokoji spavač. Ako takvih ima i u opoziciji i to i onih koji imaju svoje stranke, znači da postoje razrađeni metodi i načini kako se to radi i da je to jako teško sprečiti. Ali da uzmemo u obzir i da sve bude kako treba, još uvek teško može da se predvidi kako će se ti novi ljudi snaći u izbegavanju prepreka i zamki koje će im kriminalna hobotnica, koja se bori za biti ili ne biti, postavljati na svakom ćošku, naravno ne birajući sredstva u ovim našim (ne)uslovima. SNS i ako izgubi izbore, neće odmah nestati samo tako, ako se uzme u obzir iskustvo nekih drugih država, već će koristeći svoje neograničene resurse činiti sve da i u tom prelaznom periodu preokrene situaciju u svoju korist i da povrati vlast.

Bez opozicije, one koja se već godinama bori svim snagama i koja je već pripremila programe i ostalo što je potrebno i neophodno da bi se sprovele promene, to će biti neuporedivo teže, tako da presudnu ulogu upravo mogu da odigraju opozicione stranke, koje sa svim svojim resursima mogu da budu onaj tas na vagi koji će da pretegne u pravcu koji vodi u toliko željene promene.

Sociološki gledano, režim je odigrao majstorski: nezadovoljstvo građana je pažljivo preusmereno. Umesto prema centru moći i izvoru svog zla, ono se sve vreme izlivalo prema onima koji pokušavaju da taj centar uzdrmaju. Umesto „onih gore“, uvek je kriv „onaj dole što bi da se bori protiv onih gore“.

Svakako da je veliku ulogu tu odigrala lažna opozicija koja deluje kao opozicija, priča kao opozicija, i uvek se pojavi taman kada treba da podmetne nogu, da izazove podele i da zajedno sa celim opozicionim korpusom preuzme krivicu na sebe. To je politički ekvivalent onog prijatelja koji te pozove „da mu pomogneš“, da ti merdevine da se popenješ da mu nešto dohvatiš ili popraviš a onda ih izmakne.

I tako, po unapred smišljenom scenariju, svi završe u istom košu: i oni koji se bore, i oni koji samo glume da se bore. A građani, rezignirani i mnogo više isfrustrirani od muke samo slegnu ramenima: „Ma svi su isti.“

I eto nas tu gde smo, pacijent mrtav, operacija uspela. Stabilnost zagarantovana.

Ah da, a opozicija? Ona ne bi mogla tek tako da vaskrsne, ako jednom budu uspeli da je upokoje oni koje pokušava da smeni i koji joj pišu i nameću pravila. Za sada je na sreću svih nas koji verujemo u promene još uvek živa i zdrava. Bilo bi dobro da tako i ostane. Bar dok ovu vlast ne oteramo na smetlište istorije.

Autor je član seniorske organizacije Zeleno-levog fronta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.