foto: Antonio Ahel/ATAImagesPoznato je ili bar ja mislim da je tako, da mi ovde na „ovim našim prostorima“ ma koliko to bilo tužno, iz civilizacijski razvijenijih zemalja uglavnom uvozimo i fanovi smo onoga čega se ljudi u tim zemljama klone ili bolje rečeno što smatraju najlošijim nus produktima uređenja koje uživaju.
No, nije pojava o kojoj ću pisati ustvari proizvedena na zapadu, tačnije u Švedskoj, ali je tamo detektovana sasvim slučajno prilikom pljačke jedne banke o čemu je snimljen i sasvim gledljiv film. Reč je o Stokholmskom sindromu.
Dakle, nismo kao mnogo puta do sada uvezli nešto što je već postojalo na „trulom zapadu“ kao i posvuda drugde, ali smo znanje o postojanju tako nečega ipak uvezli sa, hajde da se ne ponavljam, mrskog zapada. Stokholmski sindrom je psihološko stanje u kojem dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. Zbližavanju otmičara i njihovih žrtava doprinosi vreme provedeno u takvoj situaciji. Sa protokom vremena, veća je mogućnost stvaranja stokholmskog sindroma. Naravno, postoje i mnogi faktori od kojih zavisi i nemogućnost uspostavljanja takvog odnosa između otmičara i taoca.
Moguće je, dakle, da glavni otmičar svega i svačega u ovoj našoj zemlji, odugovlačeći da raspiše izbore i pojačavajući represiju pokušava da izazove masovni „Stokholmski sindrom“ i da i tako bude upisan u svetsku istoriju. U kojem i kakvom poglavlju ostavljam svakome mogućnost imenovanja.
Recimo, poglavlje: „Svetska istorija zla“ ili možda, ko zna nešto potpuno drugačije. Povod za ovaj tekst, ustvari, postoji odavno ali neposredan povod je naslov u jednom nevladinom nedeljniku: „Vučić budući premjer“ koji kao da poziva čitaoce da na izborima koji će se desiti kad onaj dvojac dočeka Godoa, glasaju za „Onoga“ za koga siguran sam pisac teksta nije i ne bi nikad glasao.
Odavno sam alergičan na primetnu fascinaciju murljanjima koje ovaj, nazovimo ga političarem, dnevno izvodi kao da se radi o fascinaciji ili emotivnom zbližavanju sa otmičarem. Dobro, razumljiva je ta fascinacija ako se uzme u obzir trajanje ovog otmičara ali je u raskoraku sa ozbiljno bednim nivoom trikova koje upotrebljava. Ono što nije razumljivo kod novinara televizija koje gledam i novina koje čitam je što su mnogi podvaljeni podaci prihvaćeni i upotrebljavaju se kao tačni i bez opravdane sumnje.
Recimo, izraz na koji često naiđem u tekstovima a da odista nije naglašeno ironičan je: „Najbolji student Pravnog fakulteta ikad“, pa onda ovo ili ono. Ovu sitnu propagandnu podvalu upućenu njegovim hipnotisanim glasačima i gledaocima zločinačkih televizija niko nikada nije proverio, postavio neka pitanja tipa: Kad je izlistan rezultat studiranja svih studenata prava i ko je to uradio, od koje do koje godine i kako je to zabeleženo osim u šibicarskim izjavama znate već koga.
Ili, recimo, podatak koji se redovno spominje u javnosti o tome da SNS ima 700.000 članova. Kojih članova? Onih koji imaju člansku kartu? Onih koji plaćaju članarinu? Onih kojih bi, prema tome, u dvomilionskom Beogradu trebalo biti bar 200.000 a na mitinzima u glavnom gradu ne može iz cele Srbije da se nakupi 30.000. Jesu li ovi beogradski napustili stranku ili se radi o nečem drugom? Šta u stvari hoću da kažem. Laž koju smo prihvatili, da li kao zatočenici sindroma ili nečeg drugog, radi protiv nas.
Da bi neko mogao da vas laže mora postojati onaj ko u laž veruje, ili onaj koji je ismeje kako i zaslužuje. Ismej, dragi čitaoče, svaki spin, laž i propagandu ovog otmičara svega i svačega. Iznenadićeš se slikom koja će se ukazati. A svi ostali nakon izbora, koje ćemo nadam se za razliku od Godoa dočekati. Do pobede!
Autor je vajar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
