Srpsko zdravstvo i smrt moga tate

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Postovana gospodjo, prvo moje saucesce.
   Neka ste ispravno vaspitani, ali imena! Imena tih koji su Vas vrteli u krug, koji su Vam govorili razlicite dijagnoze i procene. Kad budemo za sve objavili imena, onda ce neko poceti paziti sta radi. Ovako su oni iza zavese anonimnosti, opusteni.

   1. Evo ,Mr No ,imam ja jedno ime…Ministar zdravlja Zoran Loncar…pa po redu…
      Nema novca za zdravlje ,morate biti razumni…nema para ni za toalete u srpskim skolama…
      u medjuvremenu ,utesite se lepim fontanama,jarbolima,gondolama,jelkama,uzivajte u novogodisnjem osvetljenju,crkvama za svaku kucu ,radujte se sto cuvari nasih dusa ne placaju porez,radujte se sto siromasnim ministrima tetke salju pare za stan…

   2. Tako je.Napišite njihova imena ovde,da se zna.Jednog dana,pre ili kasnije,biće procesuirani,javno,katranom i perjem.
      Dok je dr.Boško Djukanović vodio ovu ustanovu,znao se red i nije bilo ovakvog bahaćenja.Smetao im je,jer nije bio isti kao oni-potkupljivi,korumpirani,nemoralni,zli…

      1. I ja sam za to, da se kažu imena. Samo, prvo bi morali da redjamo imena pola Srbije jer je ponašanje doktora, popova, automehaničara, pravnika, sudija, ugostitelja, uglavnom isto ili veoma slično. To smo mi. Bilo gde da odete naići ćete na namrgodjena lica, od koji čovek dobija neodoljivi nagon za povraćanjem ili, oni ratoborniji, ubilačke intencije. Svako će, na svom šalteru, pokušati da vam zagorča život. Valjda je mazohizam posao nerazdvojni i sastavni deo naših ličnosti. Niko neće pokušati, niti tražiti načina, da vam pomogne i reši slučaj već će od prostog i lako rešivog problema pokušati da napravi veći, neprijatniji i nerešiviji.Odite da izvadite izvod iz MKR, da registrujete kola, da platite porez, da dobijete bilo kakvu potvrdu, naići ćete na ona, od mržnje naduvena lica, od kojih se dobija osećaj mučnine u stomaku. O lekarima da i ne pričam. Veoma me je pogodila priča ove žene. Čitajući njenu ispovest kao da sam već kroz to prošao i doživeo. Onda se setim televizijskih nastupa pojedinih zdravstvenih radnika i apela da se narod redovno kontroliše i ide na preglede?! Kakvo licemerje, kakva gadost, kakva foliraža?! Iskreno, molim Boga da umrem pre nego što mi bilo kakva pomoć lekara u Srbiji, bude bila potrebna. Bez obzira na godine starosti. Samo da im ne padnem u ruke. Da me pred smrt, ne ponižavaju ljudi koji nisu dostojni ni prezira ovog vremešnog gospodina. Za medicinski ološ, on je bio manje vredan od polovnog nemačkog automobila. Drugo, ako bi neko izašao sa imenima, takva ispovest, takav komentar, nikada ne bi bio objavljen. Neće novine i novinari, da se izlažu neprijatnostima. Na kraju, i oni su samo sastavni deo ove naše sveopšte bede. Siguran sam da, za ovakvo ponašanje, za ovakav odnos, nije kriva materijalna situacija. To ne može biti. Postoje narodi koji žive desetostruko lošijim životom, pa se drže nekih ljudskih normi i poštovanja i respekta, barem, prema deci, ženama i starjima. Uzrok je u nama. Velika većina nas je duboko zagazila u patologiju. Do neizlečivosti. Samo što nam je to teško da priznamo. Ta neizlečivost se, nažalost, prenosi sa kolena na koleno. Ovi lekari, koji su i roditelji, ne mogu bolje da vaspitaju svoju decu. Biće još veći monstrumi od svojih roditelja. Biti lekar, to je privilegija. Ali, lečiti ljude nije isto što i naterati auto na kanal i zameniti mu delove. A mnogi lekari su pogrešili profesiju. Bili bi daleko bolji automehaničari ili klonferi.

   3. Nema rutinske kardiohirurske operacije, a narocito kod bolesnika starijeg od 80 godina sa kojim je vise puta pre operacije o tome pricano. Porodica se nikada nije pojavila da potrazi i porazgovara sa hirurgom. Moze to i dalje da uradi. 7 sati smo se borili da spasemo zivot tom coveku, nismo uspeli, nismo bogovi. Porodici upucemo saucesce i molbu da razume da je lekaraki tim prihvativsi da pokusa da spase zivot visokorizicnom bolesniku prihvatio i da bude ponizavan ovim putem Vama na cast. I dalje vam stojimo na raspolaganju. Lekari Instituta

      1. Izvinite „doktori“, ali to sto ste napisali u svoju odbranu ste mogli da kazete porodici usmeno, na dan kada se desilo. Doktori ovde na Zapadu moraju da izadju, kao I sportski treneri I objasne sta je islo naopako, zasto je pacijent umro itd. To se ne radi kroz polutskrinuta vrata. Isto tako nije svaki pacijent preko 80 godina visokorizicni. Statistike se rade na cjelokupnu populaciju. Na „Zapadu“ student uce kako da komuniciraju sa pacijentima, to je bitan dio ocjene na ispitima. Na zalost vas u Srbiji tome niko ne uci. To zavisi od kucnog vaspitanja I opste klime u ustanovi. Nemojte braniti neodbranjivo. Priznajte da je postupak bio neprofesionalan, barem nemojte dalje grijesiti. Porodica bi vas mnogo vise cijenila da ste joj ljudski objasnili sta ste sve pokusali za njihovog voljenog. Pozdrav iz Kanade.

         1. Ocigledno niste precizno citali nas tekst. Ponavljamo da je bilo ko od porodice potrazio hirurga, a nije, sve bi bilo objasnjeno do detalja porodici, a licno su trazili koji ce ga hirurg operisati.

            1. Lepo covek kaze da je duznost lekara da izadje ispred i obavesti porodicu o svemu i da ste pricali o tome sta ste sve uradili za coveka ovaj clanak nebi postojao. Verujem da ste uradili sve sto je u vasoj moci i da je ovde samo komunikacija problem. Nit ste vi bog pa da vas neko juri da se obraca, niti ste Bog da spasete svakog. Stvar je odgovornosti. Vama je preminuo na stolu, dužnost je da se obratite sa par reči makar.

      2. Lekari Instituta, treba sve da vas bude sramota sto se na ovakav nacin obracate javnosti. Penzioneri ove zemlje su zdravstvenu zastitu zaradili i nisu zasluzili da ih medicinske sestre i lekari tretiraju kao stoku. Svi znamo da u Srbiji hirursku intervenciju prezivi samo onaj koji ima vezu zato prekinite da nam vredjate inteligenciju pozivajuci se „cast porodice pacijenta“. Vi jednostavno niste uradili svoj posao kako je trebalo da ga uradite! Kad bude doslo vreme da zbog svog bahatog stava, nedostatka empatije i nebrige za drugog sedite zatvoru promena odnosa prema pacijentu bice vidljiva jos na prijemnom odeljenju! Sram vas bilo!

      3. Mislim da je svaka Vaša priča uzaludna nakon svega što se dogodilo i ne vidim poentu bilo kakvog vašeg komentarisanja.
         A rekla bih da ste se i sami izgubili u tekstu koji je devojka napisala sa puno emocije…nikoga nije osudila, mada bi trebalo…samo je upozorila sve nas šta može da se desi i nažalost to se svakodnevno dešava u našoj zemlji…humanost ne postoji prema pacijentima, razumevanje i sve ostalo što bi svaki lekar, medicinski radnik trebao da nosi u sebi…opravdanja nema!

      4. Sram vas bilo. Normalno bi bilo da vasa ustanovama da zvanican komentar na ovakav tekst. Koji se zvanično pojavio u zvaničnom mediju, potpisan od strane stvarne osobe (postoji cak i slika) . Ali vjerovatno da vam vasa arogancija ne dozvoljava tako nešto. Doktori ….

      5. Strasnooo!Koga lazete????Moj tata se lecio kod vas i nema ga vec 2 godine zato sto eto nije bio hitan slucaj!!!A imam svu dokumentaciju iz koje bi i nepismen procitao da je coveku neophodna intervencija!Zbog vas monstruma deca od 29,27 i 17 godina su ostala bez jedine podrske u zivotu, bez roditelja koji se borio za tu decu!!!

      6. Postovani toliko ste obesni da i ne mozete da razumete patnju kroz koju prolaze vasi pacijenti i cela porodica.
         Zaboravili ste,ili vecina zasto ste izabrali taj poziv,vazno je bilo da se stekne ta divna titula valjda,sa velikim L ili velikim D,dragi lekari,sestre?
         Pacijentima se obracate sa tolikom otvorenom mrznjom i averzijom ,da normalni ljudi cesto ne znaju kako da odreaguju.Uplaseno cute i trpe.
         Na zalost treba da kazem da sam i sama zdravstveni radnik,ali ,zamislite,volim jos uvek svoj posao,jos uvek se nasmesim svojim pacijentima a znam i nekolicinu koji jos uvek tako rade.
         Za mene bi bilo vise fer da sestre i lekari koji vide da ne vole svoj posao ,tesko im je da ga obavljaju ,odluce da promene svoj posao.
         Neurologija u gradskoj je malo bolja od stale ,ili mozda ne.
         A osoblje ,kao u nekom horor filmu,svima bih preporucila dobro razmislite gde cete smestiti svoje bolesne roditelje ako ne zelite da ih izgubite.
         Ja vam drage kolege preporucujem ,kad dodjete umorni kuci sa posla,iscrpljeni,svakako ,znam ,pozovite svoje roditelje,popricajte sa svojom decom,bracnim drugovima.
         Volite ih ,jel tako,sve biste dali za njih.
         Stitite ih svojom ljubavlju,naravno.
         I na kraju dana,samo 5 minuta ,svedite racune,
         Da li sam danas nekom pomogao,malo,puno,setite se da li ste imali vremena da saslusate,utesite,da se ponasate prema svojim pacijentima sa.postovanjem.
         Makar i u hodu ,brzo 5 minuta nekom ste promenili dan;da ne kazem zivot.
         Ili ste to propustili danas;pali na tom testu?
         Svi ste nezadovoljni platama i tretmanom,meni pomaze da zamislim da su to moji baka i deka,roditelji,brat ,sestra,dete,i onda znam kako cu,probajte.
         Ah, da,Postovani ministre,nece Vam trebati pojacano obezbedjenje u bolnicama kad najzad budemo radili korektno svoj posao,ovaj narod zna kako da ceni lekare,popricajte sa starijim kolegama,mozda se neko seca.

2. Draga moja,
   U potpunosti razumem, iako ce većina misliti da je poenta ove tvoje price da se pljuje po lekarima i krenuće da ti objašnjavaju sta si ocekivala od coveka u tim godinama koji se podvrgava toliko ozbiljnoj operaciji. Znam da to nije poenta. Poenta je što niste mogli biti tamo. Što su ljudi u bolnicama u Srbiji dehumanizovani, i što samo onaj kome je neko u našoj bolnici umirao, može da razume osećaj bespomoćnosti nasuprot opšte nezainteresovanosti većine osoblja, pogoto za starije ljude.
   Ali neka, svi će oni svoje roditelje sahranjivati, a i sami će doći u te godine, pa će videti kako je to kad ti se oduzme dostojanstvo. Jer nema te veze koja može da te sačuva od bolesti.

3. Primite moje iskreno saučešće.
   Ovaj Vaš slučaj je još jedan u nizu i dokaz u kakvom ponoru se nalazi naš zdravstveni sistem. U kakvom ponoru se nalazimo kao društvo. , i u kakvom ponoru se nalazi profesija zdravstvenih radnika i saradnika. Pošto sam zdravstveni radnik znam i kako „funkcioniše“ rad zdrav.ustanova, i sa kakvim problemima sam se suočao prilikom lečenja mog pokojnog oca a trenutno sa mojoj majkom prema kojoj imaju diskriminatorski odnos. Pod ovim mislim na sve starije osobe. Dok sedimo ništa se neće promeniti, zato treba dići glas.

4. Još da dodam ovo. Juče sam baš slušao direktora ustanove o kojoj pišete, koji kaže da će ON biti VEZA svim pacijentima (pošto se pacijentkinja žalila jer se već 4 godine nalazi na listi čekanja) Kao da nepostoje mehanizmi koji treba da funksionišu u zdravstvenoj ustanovi i da se zna kako i šta se radi. A ne da direktor bude VEZA. I to je dokaz, isto, ovog propalog sistema.

5. Primite moje daučešće. Komentar je nepotreban, Vaš tekst govori sve.

6. Bez imena tekst je tek obicna tuzna prica. I osuda cele lekarske struke koja to ne zasluzuje

7. Мој отац је имао 83 године, живео је доста добро и квалитетно, када га је ударио шлог у септембру прошле године. Није могао да хода ни да говори. Био је прво три недеље у болници на неурологији, па на рехабилитацији 30 дана у специјалној болници. Тамо је добио катетер, вероватно зато што нису хтели да му често мењају пелене, ударио га је болничар, и на крају је добио инфекцију бактеријом клостридијом. Због инфекције су га са рехабилитације послали на инфективно. Тамо се враћао још два пута. После три месеца и 6 премештаја по болницама, изгубио је 15 килограма, мишићи су му атрофирали и добио је чир на једњаку. Одлучио сам да га доведем кући, па шта нам Бог да. Платили смо приватно неговатељицу, физиотерапеута, логопеда, све оно што је мој отац (и не само мој) заслужио да има, јер је 40 година радио и плаћао доприносе и порезе целог живота. Сада се доста добро опоравио, шета, живи колико-толико нормално, доста је самосталан. Чини ми се да нисам био присутан на рехабилитацији сваки дан и да нисам инсистирао на неким стварима, мислим да би умро. У таквим стањима, подршка породице је неопходна. Не смем ни да замислим каква је судбина људи који не могу да посећују своје оболеле или који немају новац да плате све приватно. Не бих хтео да све завршим политиком, али ако је народ пристао да умире по болницама због фонтана и других глупости, онда нам нема спаса.

8. Žao mi je zbog vašeg oca. I ja sam izgubio oca na sličan način u oktobru. Umro je bez dijagnoze u 74-toj godini i jedva su čekali da ga se reše, prebacujući ga između odeljenja. To je, kao što ste i sami opisali, postao rutinski tretman svakog starijeg od 70 godina, i to je nešto što ja sada zovem „državni lapot“. Jednostavno zdravstveni sistem je u toliko dubokom ponoru i u tolikom disparitetu između potreba i raspoloživih sredstava, da oni valjda prirodno pribegavaju trijaži kao u ratnim terenskim bolnicama i daju sebi za pravo da odluče kome je vreme da umre a kome ne. Stariji ljudi su prvi na listi za otpis, ova država maćeha ih vidi kao teret i za zdravstvo i za budžet kao penzionere. Činjenica da se to tako bahato radi, sa prezirom prema porodici i pacijentima, govori o tome da je to stanje uzelo danak i na psihi ljudi koji rade u zdravstvu, a selekcijom i na kvalitetu onih kojima je državna bolnica očito jedini izbor jer za drugo nisu sposobni.

   Skrenuo bih pažnju da ni opozicija ni vlast, ni ova ni prethodne, nikada progovorile nisu o činjenici da ovakva uboga privreda ne može da finansira nasleđeni besplatni socijalistički zdravstveni sistem, a kamo li da daju predloge rešenja. Moj otac je umro i ja mu skoro uopšte nisam mogao pomoći iako sam imao finansijskih mogućnosti, jer prosto u Srbiji je svaki teži i teško pokretni bolesnik osuđen samo na državnu bolnicu. Ja mislim da je svako rešenje, makar i da lečenje mnogo više košta, bolje nego potpuno odsustvo izbora i osuda svih nas na preranu smrt. Prosečni životni vek nam je već sada najniži u Evropi, a mislim da bi ilustrativnije bilo poređenje sa Azijom jer ni tu se ne bismo baš visoko plasirali.

   1. Sistem nije besplatan. za zdravstveno osiguranje se uplaćuje od zarada. Ako nema uplata – nema ni overene zdravstvene knjižice, a samim tim i u državnim bolnicama morate sve da platite. Druga je priča što su plate male, a samim tim i izdvajanja za osiguranje. Lepo predsednik kaže da narod treba da peva od sreće ako radi po 12 sati dnevno za 20.000,00 din kod njegovih belosvetskih „prijatelja“….
      Sve to nije opravdanje za nehuman odnos prema pacijentima, za razvlačenje ozbiljnih bolesnika mesecima po raznim površnim pregledima i analizama. Mediji su puni priče o preventivi, otome kako se sve može lečiti ako se reaguje NA VREME. Kako, ako se pregledi i analize zakazuju mesecima unapred?

9. Poštovana, iskreno saučešće!
   Prošle godine u aprilu sam odvela majku u dežurnu bolnicu ( Zemunska ) zbog povraćanja i dijareje. Privatno smo pre toga uradile laboratoriju i krvnu sliku kako bi sa odgovarajućom medicinskom dokumentacijom bile na pregledu. Majka koja je imala 76 godina, vitalna zdrava do tada… Pešačila dnevno po 10 km, svake godine provodila po tri meseca na moru, plivala , mentalno zdrava i očuvana( disciplinovana ) u pogledu odlazaka kod doktora itd. Majku šalju od jedne ambulante do druge, hirurške, kardiološke, endokrinološke da bi tek posle ponoći bila smeštena na odeljenje gastroenterologije kod prof Predraga Dugalića. Hirurg koji je pregledao je mislio da je suspektna na apendicitis iako se žena nije žalila na bolove u trbuhu. eho abdomena u redu, stomak palpatorno neosetljiv, majka uplaśena izbodena sto puta ne bi li oni uveli fiziološki rastvor sa glukozom da je rehidriraju. Svi su neprijatni, od stažera, specijalizanata, medicinskih sestara i načelnika hirurgije dr Špice. Molim doktore da zbog nalaza krvi i visokog crp uvedu dva AB zbog moje ispostaviće se opravdane sumnje da je u pitanju septično stanje od urinarme infekcije….. Majka ne dobija prva dva dana lekove da bi joj tek trećeg dana uveli tri AB i ona preminula sutradan….. Prof Dugalić koji je načelnik odelenja nije ni pogledao moju majku, prepustio je “babu” specijalizantu. Nakon mog razgovora sa njim da mi kaže ako je već video moju majku i zna o kome se radi da mi kaže koje boje kose je moja majka imala. On zagleda mene ( dr stomatologije ) i sestru ( psihoterapeuta) i po našoj boji kose, mojoj crnoj a sestrinoj smedjoj zaključuje da je bila crna sa prosedim…. Majka je bila sveže ofarbana plavuša, lepa žena farbana 01.04.2017 dan pred izbore, izašla je posle nedeljnog ručka provedenog sa mojom porodicom na izbore. LAŽ DO LAŽI SVIH DOKTORA ZEMUNSKE BOLNICE .
   Naše zdravatvo je jadno i bedno, nepopravljivo sa sve doktorima koji ne pokazuju trunku empatije inplemenitosti. Poziv koji su izabrali ih njima poznatih razloga rade ofrlje i bez odgovornosti da su u njihovim rukama živori naših najmilijih. Mlada sam, u tridesetim godinama bez oca i majke i na pitanje posle provedenih par minuta sa Dr Dugalićem jedini iskreni odgovor koji je dao je bio da svoju majku ne bi lečio kao moju i da bi joj isti dan dao svu potrebnu th.
   Nadam se da će ovaj komentar biti objavljen i da će neko možda na vreme svoje nabliže i voljene prebacio kod nekog dobrog doktora. Kod PREDRAGA DUGALIĆA IZ ZEMUNSKE NIKAKO!
   pozdrav

   1. Dugalić je Prica za sebe! Hladan,sebičan iskorumpiran do koske! Oca mi je držao na odeljenju 3 nedelje biopsija jetre.Drzao ga u nedogled ocekujuci Jos para,metastaze su se toliko prostirke da nije primio ni jednu terapiju.Rezulltat biopsije je stigao 35 dana posle????Samo jedno mu telom da ga stigne svaka kap krvi moga oca i drugih nesrećnih ljudi..Jednom recju los ali los covek!

10. Primite nase saucesce. Kardiohirurgija nosi izvestan operativni rizik, koji je kod vaseg oca nije bio zanemarljiv. Daleko je od rutinske bilo koja kardiohirurska intervencija, a narocito kod coveka starijeg od 80 godina. Sa vasim ocem je hirirg vise puta pricao licno pre operacije o tome. U zelji da mu pomognemo prihvatili smo rizicmu operaciju. U sali smo proveli preko 7 sati ne bi li mu spasili zivot. Nalaz je bio los. Sve smo ucinili da ga spasemo, i svojom lekarakom cascu stojimo iza toga. Bio je petak popodne posle kraja radnog vremena kada je vas otac preminuo, u bolnici je bila ostala dazirna ekipa. Operater nije bio tada prisutan, mogli ste ga potraziti bilo koji drugi dan, sigurno bi razgovarao sa Vama, a to niste uradili. I dalje vam ekipa stoji na raspolaganju. Radimo u teskim uslovima za koje nismo krivi i bez obzira na sve imamo vrhunske rezultate. S postovanjem jos jednom primite saucesce i slobodno nam se obratite. Molimo sve ljude da shvate da nismo svemoguci

    1. Poštovani, ako već stojite iza svega ovoga što ste napisali, nije mi jasno zašto se niste potpisali imenom i prezimenom, baš kao što je uradila autorka ovog potresnog i nažalost istinitog teksta, jer bolnice danas su prava slika onoga što je ona napisala.

    2. lezala sam u zemunskoj bolnici, bez ikakve veze i vezice, osoblje i dr su bili fantasticniii, zao mi je svakog smrtnog slucaja, meni su oba roditelja umrla u svetom savi u ,. bolnici, isto su bili ljubazni, upitaj te se nekad da li smo nekad i mi loši pacijenti, svasta sam videla, mislim da ste prestrogi

    3. Porodici saučešće . Lekari , kako vas nije sramota ? Još debatujete sa kćerkom. … Kako sad imate vremena da kvrckate po tastaturi , a za njih niste imali ! Sram vas bilo .

11. Potresno! Tolika nestrucnost, odsustvo odgovornosti i osnovnog vaspitanja tesko da bi se mogli naci bilo gde u svetu u drzavnim zdravstvenim ustanovama.

    1. Prvo streljaj pa onda sudi

12. i meni je, kao lekaru ok da se znaju imena. sto sve da nas stavljaju stalno u isti kos. u nasu odbranu imam da kazem da nas je premalo, i da se gubi na kvalitetu, jer jedan lekar treba da obavi posao za dvoje. to je problem lose kadrovske politike vise godina unazad, i frustrira vise nego plata (za posao gde odgovarate za tudje zivote, a nemate za potrosacku korpu), to sto ste svesni da mozete i treba kvalitetnije, ali se nema kad, pritisak od pacijenata veliki, primite me, primite me na pregled nezakazanog, vazi, ok, ali onda nemam vremena da se posvetim pacijentu na odeljenju… psihijatar sam, ljudi dolaze loseg socijalnog statusa, hoce da ostvare neka materijalna prava preko psihijatrije, umesto preko centra za socijalni rad…sve nas opterecuje, i losa socijalna politika…mladi oboljevaju, treba im se posvetiti…. i tako redom, lose, stvarno lose, nikoga nije briga, ni vlast ni pacijente u kakvim se uslovima radi, i da li je dovoljno humano prema svim stranama i kvalitetno…

13. Beograd, Urgentni centar, dovodim majku od 78 godina, kolabrirala je, ne može više na noge, sva je utrnula, pojavili se neki razarajući bolovi koje nikad pre nije imala, teško iscrpljena od dvogodišnje teške autoimune bolesti. U prvoj prijemnoj ambulanti doktorka uzima podatke i kuca u kompjuter. U medjuvremenu mojoj majci nekontrolisano počinju da se tresu ruke. Ja doktorki najnormalnijim tonom skrenem pažnju na to, pošto je gledala u monitor, a oni mi drsko kaže „Jel ja ovde pijem kafu?! Vidite da radim svoj posao.“ Na to čovek može samo da zaćuti, iz straha da ne dobije još gori tretman. Ni prstom nije mrdnula, a mama je prestala da se trese posle nekoliko minuta. Čekali smo pet sati po unutrašnjim ambulantama, a njoj se užasno mokrilo, na šta sam sestrama nekoliko puta skretao pažnju. Svaki put je odgovor bio „evo sad će, evo sad će“. Napokon su je primili na intenzivno, gde su joj vezali ruke za krevet da se ne bi smarali oko nje tokom noći i proveravali igle i cevčice, kako mi je lakonski priznao tehničar koji je majku hospitalizovao na krevetu. Rekao sam doktorki na intenzivnom „kakav je to način, da je vežete kao neku životinju?!“, ona mi samo odgovara „budite razumni!“. Sutradan ujutro sam došao i video da je nema na krevetu gde je prethodnu noć postavljena. Poslali su me u kancelariju doktorke na kraj hodnikam koja se pojavila posle desetak minuta, sva u nekom razdraganom raspoloženju, i nakon provere dokumentacije saopštila mi da je majka umrla u zoru, i mehanički mi pružila ruku izjavljujući saučešće. Dok sam živ ješću se što
    nisam znao da je novac mogao sve ovo da reši, i tresenje, i čekanje, i mokrenje, i vezivanje, a imao sam kod sebe dovoljno, ali zbog neiskustva i šoka i straha zbog svega što se događalo sa mamom pre i nakon dolaska u Uregentni nisam znao da je trebalo da podmićujem sve redom ne bi li mi majku tretirali kao pacijenta a ne kao predmet.

14. i dodala bih, posto poznajem sistem iznutra, kad sam isla da se porodim, bila sam toliko anksiozna, da sam veze trazila od rodjaka iz odrzavanja bolnice, preko babice, do direktora klinike. eto, koliko imam poverenja u zdrvastveni sistem, u kom i sama radim. jednostavno, dovoljno je da znate da ima makar deset posto teskih kretena medju zdravstvenim radnicima i to je to. moze biti 80 posto normalnih, ali da vam se ne zalome. drugo, cemu sam sama svedok, ako vas je ikad u zivotu pregledao psihijatar, nikad vas nece uzeti u obzir da imate neko somatsko oboljenje i primiti vas na neko drugo odeljenje.

15. I moja mama. Slicno, 11 dana nakon operacije. Nepunih 75 godina.
    Primite moje saucesce.

16. Ni jedna operacija nije rutinska, narocito ne kardiohirurska a pogotovo ne kod coveka starijeg od 80 godina. Lekaraki tim i hirurg su licno pricali sa bolesnikom vise puta pre operacije o tome. Proveli su preko 7 sati u sali ne bi li mu spasli zivot. Nisu uspeli. Bio je petak popodne posle radnog vremena. Hirurga niko od porodice nije potrazio ni mesec dana posle operacije a mogli su. I dalje vam cela ekipa stoji na raspolaganju. Pre nego pocnete da nas razapinjete pokusajte da shvatite da smo izginuli u sali ne bi li vasem ocu spasli zivot. Nismo uspeli, nismo bogovi. Primite saucesce i pottazite nas, sigurno cemo imati vremena za vas. Nama je stalo do toga

17. Радим у просвети и стање је слично, само што се у њој не губе животи, али енергија, морал и живци да. Много је лоших људи у просвети због вишедеценијске негативне селекције, и то је једна ствар. Друга је да сада с новим прописима сваки лош ученик и сваки лош родитељ може да ради шта хоће – да лаже, буде неваспитан, да вам уништава живце и све друге који су нормални, а највише другу децу за коју је поразно да виде да се несоју не може НИШТА, да нема поступка који је изводив до краја да се искључи, да понавља, јер сви прописи и сви поступци априори дају право таквима. Зато нико више и не води те поступке, већ се трпи и попушта. Страшно је колико је држава лоша и сви системи у њој. А политичари нам мажу очи лажима и играју се фонтанама и јелкама.

18. Moja majka je imala reoperaciju trostrukog bypass-a, koju je radio vrhunski evropski stručnjak, dok je još Sremska Kamenica bila šta ono što je već bila. To joj je podarilo još 7 godina aktivnog života. Ali šta smo sve prošli da bismo do toga stigli, više je za roman nego za priču. Kakvo stanje je danas, mogu samo da zamislim. Inače, lekar sam koji već 3 godine radi u unostranstvu.

19. Na zalost, ovo je samo jedna od mnogig tragicnih opisa naseg zdravstva.
    Moja supruga je imala saobracajnu nezgodu sa tezim povredama.
    Ordinirajuci ortoped se ponasao kao psihijatrijski slucaj.Cak je nije udostojio da joj stavi „okovratnik“ (prelon vratnog prsljena).To je morao da uradi drugi lekar , koji us put nije ortoped!
    Takvo primitivno i divljacko ponasanje nisam skoro video ni na ulici.
    Ne zelim da uvredim savesne lekare, kojih na srecu jos uvek ima, ali zalosno je da ljudi tako niskih moralnih kvalitetea odlucuju o tudjim zivotima…

20. Imam 46 godina i bio sam na Dedinju pre mesec dana zbog problema sa srcem! Ovo je što je ovde napisano je apsolutno tačno! Ono što sam tamo video je HOROR! Kada sam izašao iz bolnice imao sam utisak da sam se probudio iz najgore noćne more! Neka nam je Bog u pomoći sa ovakvim klinikama!

21. Draga Helena,

    Vama, pre svega, iskreno saucesce zbog gubitka tate uz izvinjenje u ime svih onih zdravstvenih radnika u Srbiji (i van Srbije) koji, ipak, malo drugacije rade. Zao mi je i sto cete zauvek u sebi nositi bol zbog bespomocnosti sa kojom ste bili suoceni u pokusaju da svom tati obezbedite dostojanstvo do kraja zivota.

    I ja sam lekar. Na zalost, samo jos jedan vise na predugackom spisku srpske zdravstvene dijaspore. Medju razlozima koji su me naterali da iza sebe ostavim i grad, i zemlju i ljude koje volim, na visokom mestu je bio i nepodnosljiv bol od pomisli da svojim roditeljima u nasim bolnicama necu moci da obezbedim to isto dostojanstvo koje je Vasem tati i Vasoj porodici oduzeto i da cu, jednoga dana, u nekoj od tih istih bolnica i ja biti sama i ponizena. Boli me i sramota me je kada citam o ovakvim iskustvima!

    Suvisno je reci da iz pozicije zdravstvenog radnika sa dugogodisnjim radnim iskustvom ne poznajem dovoljno dobro nase zdravstvo i sve ono sto se u njemu dogadja. Medjutim, to nije moje jedino iskustvo. Pre nekoliko godina sam i sama bila sa druge strane – pacijent sa narusenim zdravljem, sa problemom, neko kome je potrebna lekarska pomoc. I zbog onoga sto sam u to vreme ja prozivljavala, nemam ni trunke sumnje da se sve sto ste napisali bas tako i dogodilo. Zbog toga cu se, u ostatku komentara, obratiti svojim kolegama.

    Dragi „Lekari“,

    Nedopustivo je da pacijenti i njihovi najblizi jure nas da bi dobili informaciju o sopstvenom zdravlju! Mi zaista nismo Bogovi! Ne obracaju se nama pacijenti zbog toga sto nemaju nikog drazeg, boljeg ili vaznijeg u zivotu. Obracaju nam se zbog toga sto imaju problem, sto im je tesko, sto im je potrebna pomoc i sto nam veruju. Pred nama ne skidaju samo svoju odecu, nego u potpunosti razgolicuju citavo svoje bice. Odricu se svoje privatnosti u nadi da ce naici na razumevanje, postovanje, saosecanje, podrsku i pomoc. Biti deo necijeg privatnog zivota je velika privilegija. Pa i kada je u pitanju pacijent.

    Kada nam na vrata ordinacije udje pacijent, mi ne smemo da zaboravimo da su sa njim, u isto vreme, usli i njegovi najblizi. Cak iako oni nisu tu. Jer, kao sto su nas na fakultetu ucili, bolest jednog clana porodice i te kako utice na ostatak porodice. Ako zelimo da budemo dobri i savremeni lekari, onda moramo biti svesni da je savremena medicina orijentisana prema svakom pacijentu ponaosob i prema njegovoj porodici u isto vreme. Nas zadatak nije samo da brinemo o zdravlju pacijenta, nego i da pomognemo porodici u novonastalim okolnostima. Onoliko koliko mozemo sami kao lekari i angazovanjem dodatnih, raspolozivih sluzbi (psiholozi, socijalni radnici itd.)

    Nedopustivo je da tim koji leci pacijenta sa njim i porodicom ne razgovara licno i u uslovima u kojima porodica nece morati svoju privatnost da deli i sa drugim porodicama (dakle, nikako na hodniku, u zajednickoj bolesnickoj sobi, u liftu, ispred bolnice)!

    Nedopustivo je da oni koji su pacijentu najblizi imaju mogucnost da sa njim provedu samo sat vremena dnevno! Ko smo mi da bilo kome na ovom svetu branimo da bude sa svojom porodicom? I, ako su nam nefunkcionalna drzava i nesposobna (ili nezainteresovana) vlast krivi sto su nam uslovi u zdravstvu sve, samo ne onakvi kakvi bi trebali da budu – za ogranicenje vremena koje pacijenti provode sa svojim porodicama smo krivi sami. To je nesto sto u svojim ustanovama i na svojim odeljenjima mozemo da promenimo. I da, istina je da je malo teze raditi u uslovima u kojima vas neko sve vreme posmatra i ima priliku da vam postavlja pitanja o, zamislite, sopstvenom zdravlju. Medjutim, kada svoj posao radite onako kako treba, shvatite da vam je prisustvo clanova porodice, u stvari, od koristi. Jer, onda ljudi mogu da vide koliko i u kakvim uslovima mi zaista radimo. Kada vide da je jedna mediciska sestra zaduzena za deset tesko obolelih pacijenata u intenzivnoj nezi kojima je i otac i majka, i supruga i suprug, i sin i cerka, i negovateljica i osoba zaduzena za davanje lekova, pracenje vitalnih parametara, nabavku iz apoteke, menjanje posteljine, raspremanje i ciscenje prostorije i opreme, hranjenje, presvlacenje – ljudi onda shvate u kome i gde je problem. Kada vide svog doktora u toku dana, pa u toku noci, pa ponovo narednog dana i ujutru i posle podne, ljudi shvate da je njihov doktor budan zbog njih vec 30 sati. Kada u dva sata ujutru cuju medicinsku sestru kako sa njihovim doktorom koji te noci ne treba da radi razgovara telefonom o trenutnom stanju njihovog najmilijeg, ili kad tog istog doktora u pola noci vide kako je dosao da obidje svog pacijenta – ljudi shvate da mi o njima brinemo i kada nismo tu. Onda kada bi trebalo da se malo odmorimo, da porazgovaramo sa svojim roditeljima, poigramo se sa svojom decom, popijemo kafu sa prijateljima. Kada pustimo ljude u nase profesionalne zivote na nacin na koji su oni nas pustili u svoje privatne – decenijama planiran i s namerom kopan jaz izmedju lekara i pacijenata u Srbiji ce poceti da nestaje.

    Nedopustivo je da u slucaju smrti pacijenta prvi medju lekarima iz tima koji je ucestvovao u lecenju ne pozove clanove porodice da im to saopsti, da im izjavi saucesce i ponudi sastanak tokom koga ce odgovoriti na njihova pitanja!

    Nedopustivo je da clanove porodice telegramima obavestavamo o smrti njihovih najmilijih!

    Nedopustivo je da se svojim pacijentima ili clanovima njihovih porodica obracamo preko medija, osim, ukoliko to ne radimo da bismo im se izvinuli! Pacijenti i clanovi porodica nam redovno ostavljaju brojeve telefona i adrese upravo da bismo mogli da ih kontaktiramo.

    U redu je izgovoriti „Izvinite“ ukoliko smo pogresili! U redu je izvinuti se i ako nismo pogresili, vec je problem nastao zbog nesporazuma. Jer, nesporazum znaci da smo nehotice zaboravili da svog pacijenta ili njegove najblize na kraju razgovora pitamo da li su sve dobro razumeli. Ko radi, taj i gresi!

    Drage kolege, ocigledno je da nas „prestizne“ ustanove u kojima radimo, profesure, doktorati i sve druge titule kojima smo tako ponosno produzili svoja imena ne cine dobrim lekarima! Da bi neko mogao da bude dobar doktor, pre svega mora da bude dobar covek! I svi mi znamo da smo spremni da se za zivot svog pacijenta borimo satima, danima… Da ne doruckujemo, ne rucamo, ne popijemo casu vode, ne spavamo… Ali i to sve pada u vodu ako zaboravljamo da budemo ljudi!

    Na kraju, dragi „Lekari“, nemojte da se stidite da se potpisete svojim punim imenima i prezimenima! Ne, ukoliko iza njih stoje godine ucenja i usavrsavanja, neprospavane noci nad knjigom i pacijentima, zrtvovano vreme koje ste trebali a niste proveli sa svojom porodicom, briga i zelja da se pacijentima pomogne i cinjenica da cete to isto i dalje da radite u buducnosti. Na kraju krajeva, mi se bavimo javnom profesijom i do nasih imena je lako doci. A, namerno izostavljena imena u opisanom iskustvu iz srpske bolnice ne govore nista drugo nego o vaspitanju, bolu i ne zloj nameri pisca. Za pametnog – dovoljno! Ovako nesto nikada, ali apsolutno nikada, nikome vise ne bi smelo da se dogodi!

22. Operisala sam srce na Dedinju oktobra 2016. i duboko razumem celu ovu tuznu pricu. Imam dobra iskustva sa vrhunskim kardiohirurzima, Ivanu Stojanovicu se nisko klanjam za strucnost i profesionalnost, ali sam istovremeno na toj klinici dozivela takve uzase da sam odatle izasla kao izmozdeni invalid: nacelnik koronarografije (visok covek od oko 60 godina) me je izvredjao najstrasnije sto sam pitala koliko sati cu jos cekati, sestre i tehnicari na poluintenzivnoj gde smo svi slabi i dezorjentisani , sa retkim izuzecima, su ili distancirani ili agresivno grubi (jedan tehnicar je pripretio da ce me vezati, drugi me gurnuo na krevet, razlog: otkacila sam kablove pejsmekera sa monitora da bih isla u odvratno prljavi toalet i to nakon sto mi je to posavetovala med.sestra kako je ne bih stalno zbog toga zvala a sto nisam ni uspela toj dvojici da objasnim)…Osim vrhunskih strucnjaka kojima se divim sve ostalo je jedna tuga neopisiva: mi ko ranjene pogubljene zivotinjice, tehnicari slabo placeni, optereceni teskim poslom i nemotivisani, uslovi necovecni, higijena na bednom nivou, gorko i strasnije no sto bi smelo biti…

23. Potresna ispovest koja je dala veliki broj komentara, pacijenata, rodbine pacijenata, citalaca uplasenih stanjem u srpskom zdravstvu kao i doktora koji su ucestvovali u lecenju sada preminulog pacijenta. Za ocekivanje je da se oglasi sef ove institucije i odgovori na sve navedeno pocevsi od medicinskog dela lecenja do odnosa personala prema pacijentima. Sef ovog odeljenja ili bolnice je taj koji je ODGOVORAN za sva opisana dogadjanja. I na kraju, otkriveno stanje trazi od Ministra zdravlja kao vrhovno ODGOVORNOG u zdravstvu da sredi stanje u istom ili da se povuce /bude smenjen sa tog polozaja.

24. ..godina 1988… skoro IDENTIČNA situacija… i nikom ništa… i 30 godina kasnije i dalje nikom ništa… svi mi smo samo statistika za one koji bi trebali da ppštuju Hipokratovu zakletvu!

25. KVK Dedinje je nekad bila prava klinika sad je i tamo sve rasterano i po političkoj liniji postavljeno .Otišao je u inostranstvo i vaskularni hirurg Predrag Gajić ostala je uspomena na mojim nogama od njegove operacije Sve je ok

26. Moja sestričina radi kao lekar u hitnoj pomoći. Izvela je svoju baku, moju tetku iz bolnice, da je neguju kod kuće. Rekla je : „Ja znam kako rade moje kolege, i zato je vodim kuči.“

27. Draga I tuzna gospodjo
    Iskreno I duboko saucece.Davnih 80tih godina imao sam slicnu tragediju sa pokojnim ocem koji he relativno mlad. ( samo 76) godina operisao kuk na levoj strani,u novosadskoj bolnici.Insistirao he da ides na operscuju,otisao na svoju ruku,I kroz nepunih mesec dana premunuo.Bio sam us njega citavo vreme.Odlicno je podneo operaciju,nikada nisam imao priliku da cujem hirurga,receno mi je sve uredu.Otisao he na rehabilitaciju I rekao mi he da idem na idmor na more_tada Jadransko .Posle 10ak Dana telefonom me zove rodjaka da se brzo vratim I preuzmem brigu o tati.Na moje iznandjene tata se apsolutno peomenuo ,zapao u depresiju I bio ogorcen “ na sestrice moje su pustule duge nokte I sikaniraju pacijente“Otac he ubrzo umro I otisao prerani bez icuje odgovirnosti
    Ljudsku zivot u Srbiji malo vredi I dok ne civek zdrav sve he Ok.Ukoliko se razboli IMA sansu da prezivi ukoliko IMA dobru vezi Plati I dobro prodje.Da stvar bude gora imao sam tesku situaciju I sa cerkom ,tu he pomigao sam Bog I dobar hirurg,PO DRUGI PUT!! Zdravstvo u Srbiji mora se apsolutno reformusati I nirmatizivati kao I celi drustvo,u ono he samo slika I prilika cele base sadasnjisti.Zivit u Srbiji malo vredi a mi svi treba da se borimo na svaki nacin,pa I silom ako treba da se stanje normalizuje Doterali smo Cara do duvara,ne dozvolimo da se sa nama ovaki postupapa,ucino da se time stane na kraj.Vlade I rezimi se menjaju a zivot koji mi I svi imamo samo he jedani najvrediniji.Ukoliko nastavino da nas gaze I lazy nice sve gore.Moje uskustvo he veoma negativno I ja se nad a m boljim vremenuma.Ta vremeba moramo iznedriti svi zajedno I odluxni,bez straha!!

28. O ovim „Doktorima“ skrivanje iza Doktori govori sve. Porodica vam se nije obratila, pa se vi ne oglasavate. Bednici!

29. Postovana Helena, slicno sam doziveo po bolnicama u Novom Sadu sa mojim pokojnim ocem koji je umro pocetkom godine u Kamenici u Novom Sadu. Najpre je bio na Infektivnoj klinici u Novom Sadu gde je stanje uzasno, pacijente tretiraju tako neljudski tako da je moj otac koji je tamo lezao trazio da ide kuci jer je video koja su to ponizavanja i mucenja. Posle povratka kuci gde smo mislili da ce se oporaviti pozlilo mu je i zavrsio je u Sr Kamenici gde je umro posle dva dana u 75 godini. Toliko sam kivan i besan na te doktore i osoblje pocevsi od Infektivne klinike u Novom Sadu do Sr Kamenice zbog njihovog neljudskog ponasanja i ponizavanja mog dostojanstvenog i hrabrog oca da i dan danas osecam griznju savesti i stotinu pitanja postavlja da li sam trebao da ucinim nesto drugacije. Ja znam da svi ti tehnicari i doktori nemajun dobre plate i da rade u losim uslovima ali to nije opravdanje za takvo ponasanje. Znaci sve najgore za Infektivnu kliniku Pokrajinske bolnice u Novom Sadu a i Sremska Kamenica je losa. Jednoj mojoj rodjaki koja je isla na operaciju srca osoblje je pokralo pare tj nestalo joj je nesto novca koja je jadnica ponela sa sobom. Isto u Sremskoj Kamenici. Ruglo, sramota i skandal.

30. Zasto muslite da bi lekari i zdravstvo trebali da budu drugaciji od parlsments i politicara oa svi sunoni skuzbenici drzave arbije zs koju je tokiko ljudi gkasalo. Ili nije gladalo uopste znaci slozilo se sa trenutnom situacijom.

31. Moj drug iz detinjstva, i jedan od najboljih lekara i ljudi koje uopšte poznajem, a znam ih mnogo, specijalizovao je urgentnu medicinu, jednu od težih specijalizacija na medicinskom fakultetu, gde je bio jedan od najboljih studenata. Često slušam njegove priče sa terena, koliko dnevno života spasu, u kakvim uslovima rade, duge smene bez dovoljno osoblja, i na šta sve nailaze u praksi. Ima i tužnih i smešnih priča, nagovaram ga da piše knjigu… Ono što sam hteo da kažem – ne sumnjam ni najmanje da ima očajnih lekara, ali nikad nemojte zaboraviti one koji su izabrali taj poziv iz ljubavi, koji imaju veoma male plate u odnosu na ono što rade, koji nemaju mogućnost zaposlenja u privatnoj praksi, i za koje jedino čujete onda kada nešto pođe po zlu. Nisu svi doktori isti, dobar doktor pre svega mora biti dobar čovek pun razumevanja i saosećanja, sve ostalo se da naučiti – osim vaspitanja i karaktera.

32. Tantalove muke slede pri pokušaju da se izvrši intervencija u kabinetu za ERCP pri Internoj kliniici Kliničkog centra Srbije u Beogradu.
    Pacijenti hitni, a tamo nema dovoljno lekara , upućuju na privatno zbrinjavanje, jad i beda srpskog zdravstva.

33. Zahvaljujem Heleni na lepo (ako je to miguce) opisanoj tužnoj priči…, iskustvu koje živo ilustruje osećaj bespomocnosti, razocaranosti u sistem zdravstva pa i drustvo u celini …. Moje saucesce. Nažalost, nažalost, nažalost …. I sam sam bio izložen sličnom iskustvu pre par godina, osećanjima … mnoštvu pitanja na koja nisam imao potpuno racionalna (za mene) objašnjenja … Pa je li moguce da se neki ljudi tako ponasaju, zašto, …. iz kog sveta dolaze, itd. Nazalost, to je jedna od bolnih slika našeg društva, rezultati skoro tri decenije duge „tranzicije“, pljačkaske privatizacije, itd, itd…. Ima mnogo činilaca koji nas guraju ka dnu, koje po mojoj proceni još nismo dosegli, jer oni kojima ovakvo stanje vise ili manje odgovara i dalje upravljaju ovom zemljom, na ovaj ili onaj način…. Ipak, voleo bih da izbegnemo generalizaciju svega i svacega. Vole bih da izbegnemo i hajku na čitavu profesiju … Ima, naišao sam i na ljude koji svoj posao rade, ili žele da rade, korektno, ali to u jednom ovakvom sistemu izgleda nije bas lako …. Nemam nikakav predlog, rešenje … Nazalost, u okolnostima kada sistem jako tesko funkcionise, prepušteni smo sami sebi …Na širem planu borba za vlast koja će poštovati zakone, sistem, dostojanstvo čoveka, … a ne vlast kojoj su, u osnovi, najvaznije privilegije novopečenih bogatsa i „nove klase“ skorojevica svakakve vrste …. Ali, to je nazalost, dugotrajan i tezak proces …. Pozdrav, Dragoljub

34. Metastaziralo zdravstvo , Vlada stedi za jarbole i fontane. Kako je krenulo trebace nam masovne grobnice za epidemiju prehlade.

35. Na toj istoj klinici sam izgubila sina u 24 godini života.Neko je napisao da se klanja Ivanu Stojanoviću.Isti taj Ivan Stojanović je bio član konzilijarnog tima koji je ostavio mog sina da čeka 4 meseca na operaciju aortne valvule!Da ne bude da samo njega pominjem,potpisnici su bili i Nataša Stokuća-Korać,Dragan Sagić i Rade Babić.Titule namerno ne kucam jer ne zaslužuju.Vrhunac svega je da su mom mrtvom sinu,koga sam sahranila u martu mesecu 2017,poslali telegram 5.05.2017 da mu pomeraju operaciju!! NEMATE NI SAVESTI NI MORALA!!! Teško mi je što sam i ovoliko napisala.Da ste toliko moralni i odgovorni ,potpisali bi se vašim punim imenom i prezimenom.Toliko od jedne majke koju ste ubili taj dan!!!

36. Dugo sam se dvoumila da li da napisem komentar ali sam ipak smatrala da moram da se oglasim povodom komentara „doktora“ tj. „lekara“.
    Prvo bih zelela da se od srca zahvalim svima ostalima na izjavama saucesca.Takodje mi je drago da je vecina razumela poentu mog teksta koji nije bio optuzivacki u smislu da je neko od lekara ubio mog oca,jer ja to ne mogu ni da komentarisem posto nisam lekar i ne razumem se u medicinu u meri da znam da li je ili nije sve uradjeno kako treba na samoj operaciji,ali sam covek pa mogu da osudim nehumano ponasanje.Da sam zelela da optuzim lekare za nesto ponudjena je mogucnost obdukcije koju smo odbili iz dva razloga.Prvi je taj sto nismo zeleli da dodatno “mucimo” tatu a drugi je taj da smo svesni zemlje u kojoj zivimo I da vrana vrani oci ne vadi sto bi se narodski reklo.Zao mi je sto oni koji su trebali da razumeju nazalost nisu shvatili sta sam zelela da kazem kroz svoj tekst.
    Zelela bih da razjasnim par stvari.Ja nikoga nisam ponizila svojim tekstom kako je napisano u komentaru vec sam iznela cinjenice.Sa mojim ocem je hirurg jednom pricao na par minuta I to istog dana kada je smesten u bolnicu.Takodje da naglasim da moj otac nije bio ni senilan ni dementan naprotiv niko nije verovao da ima vise od 65 godina i zbog nacina na koji mu je funkcionisao mozak I zbog same njegove pojave .Ni nama ni njemu nije receno da ta operacija nosi toliki rizik I da je on u tako losem stanju,jer da smo to znali moguce da bi ga odgovorili od operacije za koju on u pocetku nije ni bio.On je nas vitez jer je pokusao da sebi obezbedi kvalitetniji zivot tom operacijom I da mi budemo bezbrizniji.Ali da smo znali to sto sada kazete nagovorili bi ga da odustane od operacije pa makar umro I tog istog dana od srcanog udara ali bi bio kod svoje kuce okruzen nama za koje je ziveo,a koje nije video danima pre operacije.Nije mi jasno da tako visokorizicnog pacijenta operisete u petak kako naglasavate.I zamolila bih vas da se ne ponavlja koliko je godina imao,jer kakve to veze zapravo ima?!Nama je vise puta receno da se od te operacije oporavljaju I stariji ljudi koji su prethodno preziveli nekoliko srcanih ili mozdanih udara sto nije bio slucaj sa mojim tatom.Iskreno nismo vas potrazili jer smo se bojali da cemo proci kao nakon koronografije kada sam se obratila lekaru koji je radio intervenciju.Vrlo smo svesni da niste bogovi,niti smo od vas zahtevali da budete svemoguci,ali ovo sto smo trazili nije nesto nemoguce.

37. Ovo.nije usamljen.skucaj, identicno se desilo i.mom.ocu u Klinickom.centru bg preminuo je posle rutinske operacije kuka, zato sto ga lekari.nisu podigli.na.noge dobio sepsu posle 30dana u bolnici i…GRESKA PROKLETIH LEKARA, NE HIGIJENE I.NEMARNOSTI SESTARA, I KOGA JOS U NIZU!!

    1. Moj otac je preminuo u junu mesecu ove godine, u 83 godini života, bez dijagnoze. Skoro 2 meseca je bio u bolnicama. U Klinički centar Srbije nikako nikada ne treba ići, to je dno dna, od sestra koje doslovno urlaju na pacijente do tzv. doktora koji se ne pojavljuju već telefonom komuniciraju sa stažistima. Vidno mu je bilo loše dok smo čekali, ali to nije bilo dovoljno. Uradili su mu intervenciju, a posle toga je lekar koji je trebalo da odredi terapiju neumoljivo rekao da ga neće primiti jer nema vremena i za njega. U Gradskoj bolnici je kao u nekom kič filmu, golubovi lete po hodniku, higijena je misaona imenica, doktori se ponašaju kao filmske zvezde koje ne žele da ih smarate svojim pojavljivanjem, a posebno ne pitanjem. Čistačicu nisam ni jednom videla, o toaletu bolje da ne pričam. Sestre su, uglavnom, strašne, nehumane, bezobrazne, sa dugačkim noktima, naravno, na licu im se vidi gađenje prema pacijentima i starijim ljudima. Moram da kažem da sam srela i par divnih sestara.

       Bežanijska kosa izgleda daleko pristojnije od prethodno navedenih bolnica, bar imaju čistu posteljinu. Doktor koji je bio zadužen za mog tatu je na otpustu rekao da se vidimo za nedelju dana, da mu skine konce i nestao jer mu je zazvonio mobilni. Posle smo ga uzaludno tražili, svi su samo slegali ramenima. Meni je moj tata veoma loše izgledao. Umro je kod kuće posle 3 dana. Bez dijagnoze, ali bar kod kuće. Vredno i časno je radio celog života, nikome ništa ne duguje, doktore nije u svom životu opterećivao, boli me što sam se sve vreme suzdržavala da nekim neljudima kažem ono što mislim. Suzdržavala sam se zato što sam znala da moj otac od njih zavisi i da kad odem kući ostaje njima na milost ili nemilost. Taj moj zaleđeni ljubazni osmeh sad me veoma boli.

       Ono što je Helena Spasojević napisala je apsolutno tačno, prava slika naših bolnica i tzv lekara koji su, u većini, izgubili iz vida Hipokratovu zakletvu, mnogi su svoje škole završili preko veza, a isto tako i posao dobili, i zanima ih isključivo titula. Na žalost, ne preterujem, mnogo su se uzdigli u svojim glavama, međusobno se štite, žale se da nisu dovoljno plaćeni, a ja im poručujem da su previše plaćeni za to kako rade.

       Veoma sam tužna, u glavi su mi slike mog oca dok ga u kolicima vozimo iz jedne u drugu zgradu KCS, zatim doktor koji mi kaže „lepe su to godine“, i šalje nas kod doktora sprat niže koji je na godišnjem odmoru. Žao mi je svih ljudi koji su po našim bolnicama lišeni elementarnog dostojanstva i prava na lečenje.

38. Nazalost,na istu sestru sam i ja naisla dok sam pratila brata(52god),prvo na koronarografiju,a kasnije na balon dilataciju i ugradnju stentova( cetiri!).Doticna sestra sa zelenim naocarima se jos neljubaznije ponela nadavsi dreku zbog sapcana koji su navalili u Bg,zbog majice koju je navukao van paravana,zato sto ne zna da slozi dokumentaciju,sto pita sta dalje…valjda i sto podtoji,ali ona mi je vec postala klasika.Dr,stariji,specijalizovan za slozenije slucajeve,dok je moj brat svestan bio na stolu u angiosali,a operacija vec pocela,vikao je da je slucaj katastrofa,da uzalud radi,da su krvni sudovi staracki,da nema svrhe…mozete zamisliti sta je covek,vec uplasen zbog „toplog“ doceka i prirode bolesti mislio u tim trenucima…meni je rekao,mislio je samo da se zavrsi sve to,pa makar i smrcu.Ne mogu imenovati tog doktora jer mom bratu niko nije rekao ko mu je radio intervenciju,ali bih tom coveku pozelela slicno iskustvo..

39. Postovana , primite moje saucesce…
    prosla sam na neki nacin slicnu situaciju,tacnije horor poput vaseg,bol je nemerljiv..sraticu maksimalno…otac 68 god bio je jedan od najvitalnijih ljudi koje sam znala..ceo zivot davalac krvi..preziveo tetanus u mladosti…u cetvrtak 18/04/19 ga smestam na urgentni centar..molim da ga pogledaju.ima krv u stolici.kaze sestra on ne izgleda uopste lose…ne bi ga bi primili da nije vec upao u anemiju…smoreni ga primaju..ostavljam ga na intenzivnoj hirurgija 4…u petak yovem ujutru kazu stabilan je ne krvari..odlazim u vreme propisane posete..nalazim ga u obicnoj sobi prima infuziju…kaze opet ima krv u stolici..iskuka onako mucen da se osloni na mene i da ode do wc…zovem sestre pokazujem im onoliko krvi u wc solji..kako je stabilan…sutradan..opet propisana poseta..sad ga drze u intenzivnoj..prima infuziju..slab tiho tiho prica…trazim da mu daju transfuziju..momak tehnicar predamnom lista one papire ukljuci mu krv…preksutra sam ga videla na par minuta…kazu dali su mu hladnu klizmu…mogli su i nokte da mu namazu isti bi efekat bio..u ponedeljak dolazim donosim sve sta je receno kao i svaki put pre toga,vidim nema ga tu,ubedjujem sebe kako je mozda premesten ili na operacijii ,sestra kreten nosi karton na kom pise EXITUS LETALIS…ja ispustam sve one kese placem vicem da sam videla…ona me izbacuje..sacekajte napolju…dr mi posle pola sata kaze ono sto vec ynam..mislio da sam mu zena…jos cekam nalaz obdukcije…upao je u hemoragicni sok.tada su ga otvorili izvukli stomu..i kao pri zasivanju je umro..nije bilo odgovora na reanimaciju..jos ne znam kako da prihvatim da ga nema..ne znam da ubedim sebe da ga jednostavno nisu ostavili da iskrvari na smrt…detalja ima jos brdo….nemam reci utehe nemam pamet da prosipam..stanje po bolnicama je tragedija.

40. Zovem se Tomislav Hristić, imam 56 godina, po zanimanju diplomirani sistem inženjer. Operisan sam 29.06.2018. (4xbajpas). Nosim izuzeno pozitivno iskustvo, od prijema, preko preoperativne pripreme, opearcije (Prof.dr. Perić) pa do post operativne nege. Ostao sam 10 dana u bolnici zbog pojave aritmije. Maksimalno ljubazni svi, od odeljenskih doktora, preko hirurga pa do sestara i pomoćnog osoblja. Na svako pitanje su odgovarali vrlo opširno i razumljivo meni kao laiku. U vizite je dolazio i direktor Prof. Bojić, koji nas je čak pitao da li nam je neko tražio pare za pregled ili intervenciju. Ovo sam napisao istine radi kao pacijent a ne član porodice pacijenta. Supruga je dolazila svaki dan, čak su joj na insistiranje hirurga posle operacije javili telefonom da je sve prošlo kako treba. Tako da mi ovo vaše pljuvanje ne pije vodu. Znate, očekivati čuda na pacijentima od 80+ godina je malo nerealno jer kod njih nije u pitanju samo srce, nego sistemsko popuštanje celog organizma. Razmislite o tome.

41. Pre dve nedelje sam izgubila tatu zauvek, greškom lekara i celog odeljenja. Neću navesti imena, jer me je tata vaspitao da ne upirem prstom u ljude. Imao je samo 65 godina.
    imao je operaciju zaliska i uradili su mu jedan bajpas. Rečeno nam je da je to rutinski i da će se vratiti normalnom životu. Operacija je prošla uspešno. Prva četiri dana se osećao odlično i javljao nam se svaki dan. Onda je imao jako krvarenje iz nosa, zbog predoziranosti farinom, lekom za razređivanje krvi. U kartonu piše da je osetljiv na to, na šta im je moja mama i ukazivala. Ovi su se na to iznenadili, nisu ni čitali njegov karton. Krvarenje su zaustavili tamponadom, i tada je tata prestao da nam se javlja. Ni jednu poruku nije na slao. Tada su bili praznici, zabranjene su bile posete i imali smo samo 1h dnevno za telefonski poziv. Svaki dan je telefon bio isključen i mi nismo mogli da dobijemo nikakvu informaciju šta se dešava sa tatom. Mama je upala dva puta, i primetila da se sa tatom nešto čudno dešava. to nije bio on, i loše je disao i bio je užasno malaksao. Mama je skrenula pažnju dežurnom lekaru da je on loše i da je čudan, iako je svestan i komunikativan. Gledali su samo da mu je srce dobro i sve odlično funkcioniše. Čekali smo da prođu praznici pa da ga puste kući. Jedva je hodao, malaksao. Bukvalo su ga izbacili u hodnik gde nije mogao ni da sedi kako treba. opet smo pitali hirurga koji ga je operisao šta mu je, on je samo pokazao podignuti palac, i da mu je srce odlicno, sve je to deo oporavka. Odveli smo ga kući, misleći da će polako da se oporavlja, a pri tom nismo dobili nikakva uputstva kakve lekove da mu dajemo za spavanje i bolove, šta da jede, kako da hoda do toaleta. Ništa. Ni telefon za savete i informacije, da se javimo u slučaju problema. Na kraju smo morali da zovemo broj hitne za savete i lekove koje bi dali za spavanje i bol. Rekli su da je sve to normalno. Sutradan se sve pogoršalo, i zvali smo hirurga koji ga je operisao, nije se javio uopšte. Popodne smo pozvali hitnu da dođe i da nam pregledaju tatu. tada je drugačije pričao i disao, a oni su izmerili ekg, pritisak i sve je to odlično, ide kako treba i sve je deo oporavka. Stalno smo ukazivali da ne priča dobro, da ne može da ustane, da je malaksao, da ima bol u levom ramenu i levoj ruci. rekli su nda je to od ležanja. Poverovali smo. Već do večeri smo shvatili da on ne može uopšte da stoji ni da ustane. opet smo zvali hitnu. Kad su stigli, dva puta su mu merili ekg, srce mu je bilo dobro, ali je rečeno nam je da mu psihički nešto nije u redu, pa su rešili da ga vode u urgetni za svaki slučaj. tokom prebacivanja na stolicu, srce mu je stalo. Izgleda da je imao izliv krvi u mozak i da smo mi primetili da nešto nije u redu, svima smo rekli i ukazivali na to, i niko nije reagovao. Lakše je srušiti kineski zid, nego skrenuti pažnju lekara i medicinara. Kad smo javili hirurgu koji ga je operisao da mu je pacijent umro, upravo onom koji je dao dozvolu da se tata izbaci iz bolnice onakvog, njegov komentar mu je bio: ja sam svoje obavio, operacija je bila uspešna. A sve posle toga nije u mom opisu posla.
    Neću reći ime, ali on je na visokom položaju, i nije običan kardiohirurg, zapravo, on je nadređeni. Nijednom nisu proveravali tatin mozak niti pluća, iako je to obavezno nakon operacije srca, jer se posledice javljaju na drugim mestima, a ne samo na srcu. Ukratko, moj tata je ubijen, nezainteresovanošću medicinskog osoblja kao i samog kardiohiruga kome je cilj samo da poveća broj operacija u svojoj biografji.

42. Da pomenemo malo i imena:
    Doktor Dragan Sagić koji kroz poluotvorena vrata uličnim rečnikom daje informacije o pacijentu i na kraju pita:“Šta vam nije jasno?!“
    Doktor Ivan Stojanović, operacija urađena, pacijent nažalost preminuo a od doktora ni traga ni glasa da kaže šta se desilo i zašto je došlo do takvog ishoda.