Šta ćemo sa ovom našom isprebijanom i polomljenom državom: Dnevnik Vesne Rakić Vodinelić

Petak, 8. avgust

Obeshrabrujuće, a netačno tumačenje člana 134. Ustava, po kome član Vlade ne odgovara za mišljenje iskazano na sednici kao ni za glasanje pri donošenju odluke, i potom zaključak da će bivši ministri Vesić i Momirović bez sumnje biti oslobođeni, jer Ustav navodno uspostavlja „kolektivni imunitet“, širi se društvenim mrežama nepromišljenom revnošću dr Dragana Milića.

Legitimno je ne poznavati pravila pravnog tumačenja, ali je nelegitimno, naročito za pravnog laika, širiti ih. Dovoljno je bilo samo pročitati još nekoliko ustavnih odredaba i Milić bi, verujem, ipak razmislio o onome šta plasira u sajber svet. Na primer, odredbe koje se odnose na imunitet poslanika i drugih javnih funkcionera, u koje spadaju i članovi Vlade.

Krivičnopravni imunitet svih njih je ograničen na više načina, a dovoljno je spomenuti dva. Ako se lice zaštićeno imunitetom zatekne u izvršenju krivičnog dela (retko) može biti pritvoreno i bez saglasnosti organa koji o uklanjanju imuniteta odlučuje (Skupština). Dok imunitet traje, rokovi relevantni za krivični progon, uključujući tu i zastarelost, ne teku, te kad imunitet prestane, krivični progon zakonito se može preduzeti ili nastaviti.

Što duže neko vrši funkciju koja podrazumeva imunitet, duži je zastoj roka, te se po prestanku funkcije duže i može krivično goniti. Za sad su oba pomenuta bivša ministra osumnjičena za zloupotrebu službenog položaja i obojica se savršeno uklapaju u zakonsku definiciju službenog lica. „Kolektivni“ imunitet po Ustavu Srbije ne postoji, zato što je, takođe po tom istom Ustavu, krivična odgovornost individualna. Ostavljam po strani krivičnu odgovornost pravnog lica, budući da Vlada nije pravno lice, nego organ jednog pravnog lica, koje ima naziv Republika Srbija.

Članovi kolektivnih tela, računajući tu i Vladu, odgovorni su ako su glasali za odluku koja predstavlja krivično delo ili je rezultat krivičnog dela, odgovorni su ako su bili svesni da je u pitanju takvo delo, a nisu se usprotivili, čak i onda kada su se uzdržali od glasanja, kao i ako se nisu upoznali sa svim okolnostima koje su od značaja za njihovo opredeljenje da za odluku glasaju. To su stavovi naše sudske prakse dok je ona još bila konzistentna. Može se razumeti, iako ne i opravdati, kad tabloidi ili političari na vlasti na ovakav način pretenduju da „brane“ osumnjičene bivše ministre, jer njihov alat nije znanje nego manipulacija, ali je teško opravdati „okrivljavanje“ Ustava i nazivati tužilački postupak „predstavom“ olakim i neznalačkim interpretacijama.

Subota, 9. avgust

Obradovalo me je Astronomsko društvo „Ruđer Bošković“ najavom da ćemo sa platoa kod Avalskog tornja 9. i 10. moći da gledamo kišu meteora i da o tome nešto i naučimo. Kakav dobar beg od pretežno mučne i haotične beogradske svakodnevice u kojoj linije javnog saobraćaja postaju jednačine sa par nepoznatih, a šatorska naseobina sa betonskim elementima, simbol tribalne državnosti! Međutim, u Srbiji prizemljenje jače je od dokolice posmatranja meteora.

Mene je danas za tvrdu zemlju prikovao snimak dečaka Vukašina, otkriven godinu dana pošto su četrnaestogodišnjaka dvojica kriminalaca po ćudi i ponašanju, a po zvaničnom zanimanju policajaca, surovo maltretirali. Prosevalo je nekoliko šamara, bezobzirno pritiskanje dečakove glave o zid u uzanom, pretpostavljam pažljivo izabranom prolazu. Mislili su da su bezbedni od ljudskih očiju i od kamera.

Kada je dečakov otac prijavio torturu policije nad maloletnikom, lagali su bezočno – da su Vukašina samo legitimisali a da ga ni pipnuli nisu. A danas je objavljen snimak. Pripadnici interventne policije lažu. Lažu u oči, lažu bezuslovno, lažu naviknuto, lažu rutinski. Ta, oni su država sama. Šta je reč jednog dečaka prema reči državnih službenika! Mislili su sve – ispalo je ništa. Isto kao što se Interventna jedinica predstavljala kao policijska elita, a sve češće se ispoljava kao policijska ohlokratija. I šta sad? Da li se oglasila služba unutrašnje kontrole MUP? Nije. A, verujem i neće.

Uprkos snimku, laži policajaca biće istina ove neshvatljive paralelne stvarnosti. A dečak Vukašin živi u ovoj tvrdoj stvarnosti boreći se sa svojim strahovima i sa uspomenama kakve ni jedno dete ne bi trebalo da ima. Biće to samo jedan kamerni muzej uspomena. Isto kao onaj koji će pamtiti deo slovačke zajednice čiju su skromnu izložbu fotografija o njihovom učešću u građanskim protestima pocepali plaćenici.

Uzalud su organizatori izložbe pozivali policiju. Saznaćemo jednom čijim šamaranjem je policija bila zabavljena. Danas je svoj muzej uspomena upotpunila i Helena Strugar, studentkinja Pravnog fakulteta u Beogradu, državljanka Crne Gore. Proglašena je bezbednosnom opasnošću po Srbiju. Zato što je napravila snimak. Snimak o upadu siledžija na fakultet. Snimci i fotografije su nepoželjni, izuzev ako ne potiču od režima. Sve ostale treba pocepati i uništiti. Nepodobni su za prekrajanje istorije.

Utorak, 12. avgust

Novi Pazar je jedan od simbola ovog protesta. Možda i najbolje postignuće studenata. NJihove kolege Bošnjaci, kao i Novopazarci uopšte, prihvatili su Srbiju ne samo kao zemlju u kojoj žive, nego ponovo kao otadžbinu. Kao i svuda po Srbiji njihova solidarnost je danas postigla da samovoljno pritvoreni sugrađani budu pušteni iz pritvora.

I odmah, podlaci na vlasti pokušali su da zloupotrebe protest i da poseju razdor. Ovog puta, to se pokazalo kao apsolutno nepodoban pokušaj. Neuspehu ovog pokušaja bitno je doprinela nesuvisla retorika Ane Brnabić. Ono što se iz njene uobičajene kaše reči moglo razumeti jeste da joj se priviđaju islamski teroristi. Uz sramni udvorički panegirik, znamo svi kome, odvratno je, iako neophodno, ponavljati.

Njene izjave, njeni postupci, saznanja o poslovima njenog okruženja – sve će biti dostojno jednog posebnog muzeja ili zbirke dokumenata o životnom putu bezuslovnog i bezgraničnog udvorištva. Koje se u radikalskom novogovoru označava kao lojalnost. Krovna organizacija mladih objavila je da se nije smanjio procenat mladih ljudi koji nameravaju da odu iz Srbije. No, možda će ovog puta najbolji ipak ostati.

Sreda, četvrtak 13. i 14. avgust

Ovih 48 sati prošli su prebrzo, zajedno kao jedan jedini dan zločina bez kazne, bez kazne za sada. Gotovo niko ko je javno progovorio nije propustio da pomene građanski rat. Ulice brojnih gradova u Srbiji jesu podsećale na to. Vatra, dim, tvrdi predmeti, topovski udari. Građanski rat uklopiv u neku definiciju? Pobunjeni građani protiv države? Ne baš. U sredu uniformisana policija je gotovo indiferentno stajala između građana i studenata sa jedne strane i nečega što je ličilo na neuniformisanu, pomalo divlju miliciju, sa druge. Jesu li ovi drugi tzv. „obični građani“? Možda bi neko sa strane poverovao u to. Ali na drugi pogled, ipak ne bi.

Uglavnom muškarci, uglavnom istovetno odeveni, uglavnom u sedištu jedne političke stranke koja nastoji da nesputano izražava državu koja nešto slavi, što bi se dalo zaključiti naročito po dugotrajnom vatrometu u Novom Sadu. Uniformisana policija stoji preteći okrenuta prema građanima i studentima. Znači, oni su napadači? Ipak, pored vatrometa iz pravca istovetno odevene formacije lete petarde, baklje, topovski udari, pa se uniformisani policajci ipak moraju okrenuti, naročito svojim štitovima prema onima u stranci. Plaćenička formacija nije baš precizna, pa dosta toga, namenjenog građanima i studentima, pogađa žandarme.

Dakle, ipak, jedni građani napadaju druge, pomisliće stranac. Ali mi ovde znamo da nije tako i da u stranci ne sede obični građani, članovi stranke, već odgajani, sveže iz ustanova zatvorenog tipa, dobro plaćeni „lojalisti“, o čijem postojanju smo čuli neposredno od samog pantokratora. Zovu ih još i „pretorijanska garda“, što je, mislim, simbolički tačno kada ne bi izgledali kao pretorijanska rulja. Garda ipak podrazumeva kakav takav red.

U Beogradu, centar sukoba su Novi Beograd, Novobeograđani i Zemunci, vični brzim šetnjama i biciklima. Pa šetaju teško odevene žandarme od jednog do drugog sedišta stranke. Iznenađenje za policiju i nazovi gardu je to što se demonstranti brane. Ta to su zaista teroristi. Umesto da puste da ih baklje oprlje, oni ih brzo vraćaju ili onima koji su ih gađali ili uniformisanoj policiji! Njihovom bezobrazluku kraja nema. Zamislite, probili su nekoliko policijskih kordona da uzvrate „gardistima“, od kojih ih policija ne brani.

Za to vreme, predsednik Republike je najpre dao sebi nekoliko sati odmora koji provodi porodično u društvu brata i starijeg sina, zajedno sa svitom plaćenih lojalista koji još nisu apsolvirali veštinu bacanja rasprskavajućih naprava. Odmor ga nije okrepio, jer je u jednom od obligatnih obraćanja puku naglasio da je nešto preko tri hiljade ljudi zamalo dovelo zemlju do ivice građanskog rata, koji je njegovom pameću i hrabrošću ipak izbegnut. Nije imao dovoljno pribranosti da se zapita: kakvu sam ja to tigar državu napravio kada toliko može da je ugrozi par hiljada ljudi?

U četvrtak, građani lupaju prazne prostorije stranke u Novom Sadu. Lupaju stvari, a ne ljude. Za to vreme, osvežene jedinice Ivice Dačića lupaju ljude širom Srbije, naročito love usamljene pojedince ili male grupe. A onda nas ministar policije obaveštava o povređenim policajcima. Povređene građane ne pominje. Ta, šta ima da se brine o građanima? Sam reče da policajci postoje da bi zaštitili prvo sebe, pa onda državu. A država, to je on. Ne Dačić. On. On, koji od sebe, stranke i pretorijanske rulje već dva dana istrajno pravi žrtve, istovremeno pozivajući nas „teroriste“ da s njim sednemo za sto i da pregovaramo do sudnjeg dana.

Petak, 15. avgust

Strašne slike iz Valjeva. Nekoliko teško opremljenih žandarma neljudski tuče dvojicu dečaka. Ovaj dnevnik počela sam naknadno pronađenim snimkom na kome dvojica policajaca tuku dečaka. Sada imamo snimak koji je odmah objavljen. Šta ćemo sa tim snimkom? Nije to pravo pitanje. Šta ćemo sa ovako divljačkom policijom? Šta ćemo sa ovom našom isprebijanom i polomljenom državom?

Autorka je profesorka univerziteta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.