foto (BETAPHOTO/Milan Ilić)Koliko puta ste u poslednjih devet meseci čuli da je 15. marta propuštena velika prilika da naprednjački režim ode u političku prošlost? Obično se pobornici pomenute ideje ne upuštaju u njenu elaboraciju, već je uzimaju kao nešto što je više nego jasno i očigledno. A šta je to tačno propušteno, odnosno ukoliko bismo mogli da ponovimo isti broj ljudi i energiju na ulicama Beograda, šta bismo to drugačije uradili?
Činjenica je da je tog dana u zabarikadiranom prostoru Ćacilenda boravilo nekoliko stotina pripadnika organizovanih kriminalnih grupa, sa količinom naoružanja na kojoj bi im pozavidele omanje kasarne.
Zauzimanje pomenutog prostora podrazumevalo bi bar nekoliko puta veći broj ljudi koji bi bili spremni da žrtvuju svoj život radi ostvarenja tog cilja, ili spremnost policijskih snaga da razoružaju pripadnike kriminalnih grupa. Pokazalo se da nijedan od pomenuta dva scenarija nije bio realan, ni ostvariv.
Jedino za čim treba žaliti kada je 15. mart u pitanju je činjenica da studenti u tom trenutku nisu formulisali svoj politički zahtev, bilo da se on ogledao u traženju prelazne vlade ili u raspisivanju prevremenih izbora. Jasno je da bi politička artikulacija studentskog protesta u kombinaciji sa ogromnim brojem građana koji su se tog dana okupili u Beogradu omogućila mnogo veći pritisak na predstavnike vlasti, nego u situaciji kada takve artikulacije nije bilo.
Međutim, glavna šansa da se izvrši pritisak na režim Aleksandra Vučića propuštena je nešto ranije, konkretno 24. januara i 7. marta. Većina je već zaboravila da su studenti tih dana pozivali građane da stupe u generalni štrajk: „Uzmite slobodan dan ili bolovanje. Pozovite kolege da vam se pridruže“. Veliki broj ljudi i jeste postupio po njihovom apelu, ali su većinom to bili vlasnici restorana, kafića, knjižara i prodavnica. Nedovoljno da bi generalni štrajk uspeo.
Po običaju, izostala je podrška velikih sindikata, čija uloga je presudna kada je ovakav poduhvat u pitanju. Prosvetni radnici i akademska zajednica ostali su sami na „vetrometini“. Svi su ih tapšali po ramenu, ali nije bilo dovoljno onih spremnih da preuzmu rizik i da ih ličnim primerom i podrže. Izostala je suštinska solidarnost koja je bila preko potrebna.
Časni primeri poput advokata i dramskih umetnika bili su nedovoljni. Nedostatak hrabrosti, briga za egzistenciju ili konformizam, nije više ni bitno šta je bio razlog. Rezultat je pat pozicija u kojoj se trenutno nalazimo.
Šta nas očekuje u narednom periodu? Predsednik države je najavio prevremene izbore za maj ili decembar 2026. godine. Jasno je, ipak, da će oni biti održani isključivo ukoliko njegova interna istraživanja javnog mnjenja pokažu da može da pobedi na njima. Verovatniji scenario je da oni budu održani tek na proleće 2027. godine, zajedno sa predsedničkim izborima.
Do tada Aleksandar Vučić planira da ostvari nekoliko ciljeva: da okonča radove na velikim infrastrukturnim projektima (pre svih, u vezi sa izložbom EXPO i Moravskim koridorom), da „utiša“ ili potpuno ugasi poslednje nezavisne medije u Srbiji, i konačno, da datum izbora što više udalji od novosadske tragedije koja je i bila okidač za studentske i građanske proteste.
S druge strane, studenti i opozicione stranke treba da se spremaju za izbore kao da će oni da budu raspisani sutra. Sjajni primeri za to su studentske akcije „Student u svakom selu“, „Od vrata do vrata“ i „Raspiši pobedu“. Takođe, i proevropske opozicione stranke su shvatile ozbiljnost situacije dogovarajući koordinaciju svojih aktivnosti ka EU, čime su postavile temelj predizborne koalicije.
U situaciji kada jedan, toliko priželjkivan, blok protiv režima Aleksandra Vučića postaje sve manje realan, studentski pokret i opozicione stranke moraju uskoro da postignu zajednički „sporazum o nenapadanju“ i da dogovore minimum predizborne i postizborne saradnje. Za to su neophodna dva preduslova: da studenti odustanu od narativa da je istinska borba protiv režima Aleksandra Vučića započela u novembru 2024. godine, imajući u vidu kakvom nasilju i medijskom linču su stranačke i vanstranačke ličnosti bile izložene u proteklih 13 godina.
S druge strane, lideri opozicionih stranaka moraju da odaju priznanje studentskom pokretu koji je postao katalizator promena i koji je uspeo da probudi i onaj „uspavani“ deo stanovništva do koga oni nisu mogli da dopru u proteklom periodu.
Svaka opoziciona stranka koja ne bude podržala jedan od dva pomenuta bloka, neka pogleda u pravcu SPO-a i njihove političke sudbine nakon 5. oktobra 2000. godine. S tom razlikom, što prilike za preletanje više neće biti, jer nas čeka vreme krivične odgovornosti i lustracije.
Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
