Još od elokventnog obračuna Danila Kiša sa svojim kritičarima, razuman svet se kloni zakeranja autorima književnih dela. Posebno ne izgleda mudro oštriti svoje amatersko i za književnu kritiku nekvalifikovano pero na knjizi koju su profesionalni kritičari i čitaoci pozitivno vrednovali kao što je slučaj sa romanom „Komo“ Srđana Valjarevića.
Čovek se, ipak, oseti pozvanim da, ostavljajući po strani umetničke domete, progovori o etičkoj strani fabuliranja.
Da se podsetimo: Autor u prvom licu opisuje svoja iskustva tokom boravka u ekskluzivnoj vili u kojoj se, među međunarodnim stvaralačkim „kremom“, našao zahvaljujući dobijenoj stipendiji. Prijavio je da piše roman, ali sve vreme troši na zavidne količine alkoholnih pića i, naravno, kao remetioce vlastitog spokoja doživljava sve koji se interesuju za njegov rad.
Jedna od posebno negativno portretisanih ličnosti je žena koja je, bez mnogo dramske gradnje lika, označena kao „blesava“, dok je njen suprug imao sreću da prođe bez takvih kvalifikativa. U tome ne bi bilo ničeg spornog da nisu navedena njihova puna imena, zanimanja i nacionalnost. Još gore je što nije reč o anonimnim osobama, već svetski priznatim autoritetima u oblasti epidemiologije i narodnog zdravlja. Oboje važe za moralne stožere oko kojih se okupljaju stručnjaci iz celog sveta radi unapređenja globalnog zdravlja. Možda najgore u svemu jeste to što, po rečima tih dvoje čestitih i u svetskim razmerama vrlo cenjenih ljudi, koji su nevoljno postali literarni likovi, bar neki prikazani detalji predstavljaju autorovo „umišljanje priželjkivanog“.
Problem nije izašao na videlo sve dok roman nije preveden na engleski. Sada se može dobiti u srpskoj knjižari u zemlji porekla heroine, o kojoj njeni sunarodnici ne samo da misle sve najlepše, već se ponose i njenom međunarodnom karijerom. Potpisnik ovog teksta sretao je mnoge ugledne ljude po svetu, ali je malo njih posedovalo prirodnost i neusiljenu otmenost te dame.
Napravimo analogiju. Samo nekoliko godina nakon epidemije variole u bivšoj državi na veliki ekran je prilično verno, uz dopuštena odstupanja, preneta drama koja se tada dešavala. Autori su stvorili takozvane „kontaminirane likove“, tj. kombinovali su osobine različitih pojedinaca i, naravno, dali im izmišljena imena.
Direktor klinike, požrtvovana doktorka, najmlađa žrtva zaraze i mnogi drugi predstavljali su prototipove kroz čije su se životne priče prelamale mnoge sudbine. Ni sami učesnici tih događaja nisu prepoznavali sebe u filmskim junacima, već su se uživljavali u poznate situacije koje su najčešće bile zamagljene skoro do neprepoznatljivosti.
Čuvanje integriteta bolesnika i zdravstvenog osoblja bilo je sasvim razumljivo. Zašto iste etičke standarde ne bismo primenili i na strance, makar mislili za njih da su „blesavi“?
Autor je profesor univerziteta
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
