Stara škola svojatanja

U ambiciozno zamišljenoj ediciji o srpskoj književnosti, s namerom da se ona prikaže što monumentalnijom, uključena je knjiga izašla 2010. „Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske“ koju je priredila prof. dr Zlata Bojović. Ovim izborom urednika edicije, jedna jezički i tematski bogata autohtona poetska baština arbitrarno je uključena u srpski kulturni fundus. Tako se ovde, u dominantnom delu akademske zajednice, ponavlja ustaljeno stanovište o srpskoj pripadnosti rane dubrovačke i bokokotorske književnosti. I naravno, ponavlja se guranje prsta u oko hrvatskoj kulturnoj, ali i široj javnosti. Crnogorska javnost još ćuti. Stara škola interpretacije srpskog književnog identiteta, situirana u i oko SANU i transponovana u uglednu Maticu srpsku i krugove manje-više istih autora oko njih, poeziju Dubrovnika i Boke Kotorske knjiži kao svoju.

U vremenu kojim se edicija bavi, u vremenu kad su živeli Marin Držić (1508-1567) i Ivan (Dživo) Gundulić (1589-1638), nešto ranije i nešto kasnije, Srbi i Hrvati bili su u nesređenim državotvonim okolnostima. Ni jedni ni drugi još nisu bili zasnovali u modernom smislu jasno prepoznatljive zasebne kulturne aure. Jezik kojim su govorili i stvarali, jezik razuđenih dijalekata, idioma, razumljiv i jednima i drugima, granicu etničke različitosti činio je manje vidljivom. Svakako manjom nego religijska različitost. Dela pisana na „našem, slovinskom jeziku“ bila su dostupna tek uskim slojevima, među slabo pismenim stanovništvom „slovinskoga juga“. Pisana jezikom koji se razume i sa jedne i sa druge strane, „našim“ jezikom, smatrana su „našim“ delima, a pisci dela smatrani su „našim piscima“.

Danas, nakon toliko potonjih nesporazuma, nakon sazrevanja nacionalne samosvesti Srba, Hrvata, ali i Crnogoraca, nakon samoodređenja nacionalnih identiteta i kultura, sa srpske strane nije razložno posezati za dubrovačkom i bokokotorskom književnosti kao ekskluzivnom srpskom književnom baštinom. Za srpsku kulturu srećna je okolnost već i to što su joj dela te baštine dostupna na jeziku koji razume. Sve mimo toga, uključivši i pretenciozne antologičarske ambicije, lišeno je realnog smisla. Sve drugo je politikanstvo. A politikanstvo u kulturi, u nacionalnoj kulturi, izraz je njezine kritičke neutemeljenosti, inferiornosti.

Na balkanskim prostorima prevelike identitetske osetljivosti, politikanstvo je izvor opasnih tenzija i nesuglasica. Neutemeljene ambicije u kulturi klize u pretenciozne ambicije u politici, a pretenciozne ambicije u politici, proizvode ambicije za „istorijskim teritorijama“. Nije li jedan od srpskih akademika, Sarajlija, istoričar, tokom ratova za teritorije devedesetih, na pitanje TV novinara dokle sežu „srpske zemlje“, imperijalno odgovorio da „sežu dokle seže srpski jezik“. A srpski jezik, po sudu akademika imperijalnih jezičkih i teritorijalnih ambicija, na zapadu seže do Jadranskog mora. Samo što ga drugi, po akademiku, „svojataju i zovu drugačije“.

Nakon svih nesrećnih zabluda, žalosno je što smo i dalje suočeni sa rđavim duhovima prošlosti, memorandumskim duhovima spokojnim u nacionalnim institucijama. Za njih kao da je domiloševićevo, Miloševićevo i postmiloševićevo vreme isto, spokojno. Zašto je to potrebno srpskoj kulturi? Zar u našoj baštini nemamo dovoljno vlastitih nespornih vrednosti, pa svojatamo autore i dela koji pripadaju drugim, ovog puta hrvatskoj i delom crnogorskoj kulturi? Kulturi koja drži do samopoštovanja to nije potrebno.

Naravno, mogu priređivači i urednici Antologijske edicije, dobrim delom stručno i karijerno stasali u vremenu smutnih memorandumskih vrednosti, misliti i pisati šta hoće. Samo, neka to rade o svom ruhu i svom kruhu. Zašto poreski obveznici da plaćaju megalomanije izvikanih autoriteta zaklonjenih iza fasada nacionalnih institucija? Zašto da finansiraju dobrim delom kompromitovane nacionalne institucije, u kojima „biju stare ure“?