Stari put u samodovoljnost

Zlatoje Martinov Po ko zna koji put u poslednja dva veka, Srbija se ponovo našla na raskršću dvaju puteva: onog koji vodi u zajednicu savremenih civilizovanih evropskih država i putu čije je krajnje ishodište – samodovoljnost i dobrovoljna izolacija.
Tokom više faza u drugoj polovini XIX veka i gotovo kroz ceo XX vek Srbija je pokušavala da se evropeizuje, ali zbog svoje siromašne materijalne baze i patrijarhalnih ustanova- toliko živih u mentalitetu i duhu srpskog naroda – ona to nije nikada realizovala. Srbija je radije žrtvovala svoje evropske perspektive i modernizacijske procese zarad arhaičnog „kosovskog zaveta“ koji je podrazumevao, najkraće rečeno, „svesrpsko ujedinjenje“, odnosno „obnovu izgubljenog carstva.“ A da bi se to ostvarilo, potreban je jak i prepoznatljiv nacionalni identitet i nacionalno jedinstvo. Ono se gradilo na mitu, tragičnoj istoriji i svetosavlju. Metafizička i epska dimenzija su tako bile važnije od realne. I to je, u osnovi, odgovor na pitanje zbog čega Srbija nikako da se oslobodi straha od uključivanja u tokove evropske, odnosno zapadne civilizacije.
Ono malo prozapadne inteligencije u XIX veku koji su postali deo političke elite, poput Ristićevih liberala i docnije Piroćančevih naprednjaka, pokušavalo je da zapadne političke i ekonomske ustanove približi srpskom društvu, ali usled jakog otpora oličenog u ideji „egalitarnog siromaštva“ i „narodne“ države koju su zastupali radikali Nikole Pašića (a čije izvorište se nalazi u učenju Svetozara Markovića) već na kraju osamdesetih godina XIX veka, taj pokušaj nije urodio plodom. Kao ni kasniji, uostalom. Narodnjački duh kojim je bilo prožeto agrarno srpsko društvo (90 odsto stanovništva je živelo na selu) sa podrazumevajućim teretom mitske tradicije i patrijarhalnih ustanova (opština, porodična zadruga, moba) s jedne, i autokratija srpskih kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića s druge strane, onemogućavala je ne toliko začetke reformskih procesa koliko njihovu konačnu realizaciju. Pa zar užasno tragični „Veliki narodni odisaj “ iz 1887. godine nije bio dovoljan pokazatelj stanja duha u patrijarhalnom i autarhičnom srpskom društvu? Društvu koje je bilo ne samo nespremno da prihvati reforme nego je linčovanjem naprednjaka-reformista i spaljivanjem njihovih kuća manifestovalo neviđenu mržnju prema „jevropejcima“? (Vek kasnije zloćudni, nikad do kraja uništeni koreni „Narodnog odisaja“, konstantno hranjeni mržnjom, ponovo će iznići i dovesti do najnovije tragedije – ubistva premijera-reformatora).
Treba istaći i to da, iako je u Srbiji uvek bilo pokušaja modernizacije, čak ni kod njenih protagonista najčešće nije bilo modernosti. Tačnije, iako su mnogi od njih školovani na Zapadu, kada su postali deo srpske političke elite, želeli su da sa Zapada transponuju jedino naučna i tehničko-tehnološka dostignuća, ali ne i njegove vrednosti: demokratske političke i ekonomske institucije, a naročito ne njegov duh i mentalitet. Tako modernizacija nikada nije postala opšti cilj političke i intelektualne elite u Srbiji, već uglavnom sredstvo da se ostvari neki drugi, za Srbe veći cilj: nacionalno ujedinjenje i teritorijalno proširenje države po svaku cenu. Drugim rečima ako su se ponekad morale uvesti novotarije sa „omraženog latinskog Zapada“ (kako je naučavala SPC, večito sjedinjena s državom), u vidu nekih ekonomskih i političkih ustanova, onda se to činilo samo zato da bi se te zapadne tekovine upotrebile za ostvarenje „obnove izgubljenog carstva Dušanovog“. Vapaje o izgubljenom carstvu i potrebi doprinosa „svakog pravog Srbina“ za njegovo obnavljanje bez obzira na cenu, slušamo već bezmalo 200 godina! Najtragičije je što takvi vapaji ni danas nisu izgubili ništa od svoje epske i mitske aktuelnosti. Ta arhaična zavetna misao na najbezočniji način natura se našoj javnosti i danas, u XXI veku, od strane naše tobož demokratske političke elite.
Najnovije saglasje o rezolutnom odbijanju plana Martija Ahtisarija o budućem statusu Kosova uz oslanjanje na Rusiju, nema nikakve sumnje, na tragu je te i takve zavetne misli, i sledstveno, paradigma je jedne političke konstante u Srbiji koja traje dva veka: preče su nam teritorije nego pravno i politički uređeno društvo. Preča nam je država, makar i autokratska, bez demokratskih institucija, nego političke i ekonomske slobode građana. Ili prostije: nije sada vreme da razgovaramo o razvoju demokratije kada nam se „ljulja“ država i „otima“ Kosovo“. Pre petnaest godina nam se „otimala“ i „ljuljala“ Jugoslavija“, pre pedeset godina smo, pak, „izlazili na ulice da branimo granice“ i pri tom vikali „Trst je (zauvek) naš“…
Kada Koštunica danas javno kaže da nam „ne treba Evropa i Evropska unija ako izgubimo Kosovo“, onda on ne samo da u XXI vek transponuje još živuće narodnjačke ideje iz XIX-og, nego započete evropeizirajuće, modernizacijske procese koristi na isti način kako su ih koristili predstavnici političke elite tokom prethodna dva veka: kao sredstvo da se ostvari glavni, nikad promenjeni nacionalni cilj: „Srbija je donde dokle su srpski grobovi.“. Nema tu ni govora o iskrenom prihvatanju evropskih vrednosti i evropskog mentaliteta. Naprotiv! I kao što su nekada svojom retorikom, a kad je trebalo i „zvečećim“ argumentima, Pašićevi radikali „ubeđivali“ liberale i naprednjake da privremeno pređu u njihov tabor i u parlamentu glasaju za „opštu srpsku stvar“, tako i Koštunica uspeva da pridobije savremene srpske „liberale i naprednjake“ tj. srpske demokrate (koji se javno diče Đinđićem i njegovim reformatorskim kursom, a tajno paktuju sa narodnjacima) da u interesu „nacionalnog jedinstva“ ukoče, a „ako izgubimo Kosovo“ sasvim zaustave proces reformi i evropskih integracija.