Stent kao spas za život

Poznato je da smo mi zemlja sa skoro najvećim procentom srčanog udara u stanovništvu u svetu. Imamo oko 1.000 bolesnika sa srčanim udarom na milion stanovnika godišnje koji stignu do bolnica. Sigurno još 30-50 odsto umre tzv. naprasnom srčanom smrću ne stižući do bolnica. Od 100 čitulja u Politici barem 55 je umrlo zbog srčanog udara. Iako smo sporadično u radno vreme lečili bolesnike u salama za kateterizacije, gde na skoro vodoinstalaterski način otpušimo zapušeni krvni sud koji je doveo do srčanog udara još od sredine osamdesetih godina prošlog veka, tek je od 2005. krenulo da se to rešava na organizovani način, da sale za kateterizaciju budu otvorene 24 časa 365 dana u godini. Ta usluga, lečenje akutnog srčanog udara se postavila kao prioritetna i država (RFZO i Ministarstvo zdravlja) su u cilju spasavanja života ovih bolesnika (na sto ovako lečenih bolesnika u salama za kateterizacije spase se 5-9 života u odnosu na konvencionalne metode lečenja lekovima, a u 30 bolesnika se znatno smanji invaliditet) ponudili da se ta usluga izuzme iz tzv. paušala, već se plaća svako takvo lečenje bolesnika bez obzira koliko ih bilo sa oko 100.000 dinara plus stent (metalna oprugica koja se ugrađuje da bi se održao otvorenim krvni sud; inače koliko je meni poznato, u Sloveniji je to oko 300.000 dinara, a u zemljama Zapadne Evrope i SAD znatno, znatno više).

Formirale su se ekipe sa interventnim kardiolozima, anesteziolozima i tehničarima koje su bile dužne da u roku od 30 minuta budu u sali za kateterizaciju i spasavaju svakog bolesnika 24 časa 365 dana godišnje. Ovo je bitno – ne sme biti vremenskih rupa u zbrinjavanju (na primer ne vikendom, ne noću, ne praznicima i slično). Oni su bili opremljeni specijalnim mobilnim telefonom na koji su se odazivali na pozive doktora koji su dijagnostikovali akutni srčani udar (od hitne pomoći, bolnica, domova zdravlja, terenskih službi). Procedura, tj. ono što se radi u sali za kateterizaciju, nije laka, ali je proces sinhronizacije dovođenja bolesnika u salu od prvog medicinskog kontakta mnogo teži.

Koliko je meni poznato (nisam u KCS od oktobra 2011), a to se i menjalo, interventni kardiolog je bio plaćen 4.000 dinara po bolesniku. Najlakši infarkti bez komplikacija su lečeni oko 2 časa, a oni sa komplikacijama i znatno duže. U početku je samo Klinika za kardiologiju KCS ušla u taj program RFZO, tj. svaki pojedinačni učesnik u ekipi koji je učestvovao u radu u sali za kateterizaciju je potpisivao poseban ugovor sa RFZO i prema tom ugovoru bio plaćen od RFZO, a ne KCS. Kasnije su se i druge bolnice u celoj Srbiji koje su imale sale za kateterizaciju pod istim uslovima i ugovorima uključivale u taj program lečenja bolesnika sa akutnim srčanim udarom u bilo koje vreme 24 časa 365 dana godišnje. Dok smo se uhodavali, taj broj bolesnika je bio relativno mali, tako da smo imali 2008. samo oko 200 bolesnika na milion stanovnika lečenih ovom najsavremenijom životno spasavajućom metodom ili samo 19 odsto od svih lečenih. Nažalost čak 48 odsto su lečeni neadekvatno, prevaziđenim lekovima. A onda smo, zato što je u Evropskom udruženju kardiologa uočeno da imamo entuzijazma i potencijala, 2009. uključeni u Evropsku akciju Stent for life (uz Španiju, Francusku, Bugarsku, Tursku, Grčku). Pristup toj inicijativi smo potpisali 2009. na Evropskom kongresu kardiologa u Barseloni uz punu podršku države koja je problem smanjivanja umiranja od kardiovaskularnih bolesti, inače ubice broj jedan kod nas, stavila kao prioritet. Od ulaska u tu evropsku inicijativu stvari kreću da se ubrzavaju, tako da samo u Klinici za kardiologiju KCS 2010. godine spasavali skoro 1.400 bolesnika sa akutnim srčanim udarom i lečeno je još 1.400 tzv. zakazanih bolesnika, znači ukupno 2.800 bolesnika u dve sale za kateterizaciju. Kada se zna da je već skoro 20 godina najbolja američka kardio institucija Clivland Clinic uradila za isto vreme ukupno 1.400 bolesnika u 10 sala za kateterizaciju kojima raspolaže, onda se može shvatiti šta je moguće u jednoj maloj Srbiji, ukupno dva puta više nego najbolja američka institucija, a deset puta više po kateterizacionoj sali.

RFZO i Ministarstvo zdravlja su redovno isplaćivali takvo lečenje prema potpisanim ugovorima, iako je znatno povećan broj bolesnika, i mi smo došli u 2012. na broj od oko 550 bolesnika na milion stanovnika u celoj Srbiji, a u Beogradu je bilo čak 720 na milion stanovnika. S obzirom da je cilj koji je postavila Evropa kao standard bio 600 bolesnika na milion, mi smo blizu tog cilja u celoj Srbiji, a već smo ga dostigli u Beogradu. Zbog toga su list Politika i KCS 2010. nagradili ekipu Klinike za kardiologiju KCS sa ôSunčanim satomö, najvećim priznajem koje se dodeljuje za ostvarenja u zdravstvu, a 2011. Ministarstvo zdravlja Republike Srbije je Udruženju kardiologa Srbije dodelilo Plaketu-priznanje za postignute rezultate u evropskoj inicijativi Stent for life. Međutim, ne treba se zavaravati i uljuljkati u ovim domaćim i inostranim priznanjima (mene je Evropsko udruženje kardiologa slalo u Ukrajinu, Kijev i Rusiju, Moskvu da im dam ôreceptö kako je Srbija relativno za kratko vreme uspela da se odlepi od dna), jer jedna Češka, Holandija, Danska, Švedska ili Švajcarska na ovaj način leče više od 95 odsto bolesnika sa srčanim udarom, a mi smo skočili sa onih 19 odsto na blizu 50 odsto. Još je dugačak put pred nama.

Verujte mi da ne znam koliko je ko od medicinskih profesionalaca zaradio po normi koja je jedva blizu onoj na taksimetru. To meni nije davano na uvid, moj zadatak je bio da dam primer i sam lično radim u timu, kao i da kao direktor Klinike za kardiologiju KCS kontrolišem da je ceo proces od prvog medicinskog kontakta do ulaska u salu za kateterizaciju i izvođenja procedure urađen po svim savremenim principima koji su sada važeći u kardiologiji. Zato smo u celoj Srbiji organizovali mnogobrojne procese edukacije lečenja akutnog srčanog udara. Nikada ni iz RFZO, ni iz Ministarstva zdravlja nisam imao primedbu u tom smislu. Bilo je primedaba da, pošto je bilo dana da smo uradili i više od desetak bolesnika sa akutnim srčanim udarom, i druga odeljenja i administracija više rade i da to treba takođe da se nagradi. I nađeno je kakvo-takvo rešenje koje je nazvano ôprodužena rukaö (u obavljanju celog posla) da se i drugi učesnici od te cene od oko 100.000 dinara nagrade.

Ono što je najvažnije, ako je dosad lečeno ovom za sada najefikasnijom metodom u salama za kateterizacije oko 20.000 bolesnika sa srčanim udarom, u Srbiji spaseno je oko 1.000 života, a o invaliditetu ili posledicama i da ne govorimo. Bolesnici su se brzo vratili svojim porodicama, poslu i normalnom kvalitetu života, i to bez izlaganja sopstvenim materijalnim troškovima. Što se tiče države, ona je uložila u zdravlje svojih građana, ali nije oštećena, jer smo dobijali donacije potrošnog materijala od firmi i kolega iz inostranstva, kao deo te evropske inicijative Stent for life (Stent za život).