Štetno odugovlačenje

Bezbednost je opšte dobro, jer se odnosi na bezbednost i sigurnost građana (humana bezbednost), njihovih prava i imovine, a ne samo na određene grupe, partije, državu i režim. Upravo zbog toga sistem bezbednosti i službe koje ga čine ne sme da se mistifikuje, glorifikuje, ali ni da se nipodaštava.
Svaka ozbiljna država, koja drži do svog međunarodnog ugleda, nastoji da ima ozbiljne i efikasne državne institucije, pa i službe koje se bave obaveštajnim i bezbednosnim poslovima.
Savremeni bezbednosni izazovi i pretnje nametnuli su potrebu izgradnje i jačanja sistema kooperativne bezbednosti na globalnom nivou. Razume se da je nužna saradnja obaveštajnih i bezbednosnih službi u regionalnim i širim okvirima. Preduslov za dobru saradnju, a time i efikasnost, jeste kompatibilnost koja podrazumeva visoki stepen stručnosti i profesionalizam. Da bi se dostigli zahtevani standardi, neophodno je konačno otpočeti i završiti reforme bezbednosnog sektora kod nas, o čemu se inače mnogo govori. Svako ima svoje viđenje i „pravo rešenje“ – od raspuštanja postojećih službi i formiranja svega iznova, do bukvalnog kopiranja koncepata drugih država i raznih varijanti „međurešenja“. Sve to prati prava inflacija samozvanih eksperata i stručnjaka, najčešće onih koji su, kako se hvale, o tome mnogo čitali ili bili na nekom seminaru.
Proces reformi je mnogo ozbiljniji zadatak svih političkih činilaca, pre svega države. Neophodno je da se obezbedi politička volja i konsenzus o tome kakve i koje službe želi, koji su im zadaci, koliko će se sredstava izdvojiti, kako će ih kontrolisati i kako transformisati.
Strategija nacionalne bezbednosti je osnovni dokument kojim država definiše vitalne nacionalne vrednosti i interese, određuje kojim snagama i sredstvima i kako će ih braniti, razrađuje politiku i koncept bezbednosti, političke stavove o osnovnim pitanjima nacionalne bezbednosti i osnove organizacije i funkcionisanja sistema bezbednosti. Nažalost, iako je bilo nagoveštaja da se na tome radi, naša država još nije usvojila taj ključni dokumenat. Formiranje Saveta za nacionalnu bezbednost je dobar potez, ali bi bilo bolje da je prethodno usvojena Strategija nacionalne bezbednosti u kojoj bi bilo definisano i mesto Saveta. Upravo zbog odsustva političke volje ili konsenzusa, odnosno zbog javnosti nepoznatih razloga, početak procesa reformi u ovoj oblasti nedozvoljivo se odugovlači. Službe se i dalje mistifikuju, a u javnosti i medijima plasiraju različite spekulacije o njihovoj nedodirljivosti. Službe su dodirljive ili nedodirljive u meri u kojoj im to politika omogućava. Bez obzira na mistifikaciju, lojalnost rukovodstava službi političkom rukovodstvu (uz manje ili više opstrukcije) nikada nije ozbiljno dovođena u pitanje.
Mistifikacija proističe iz činjenice da i naše, kao i sve službe sveta, imaju dimenziju tajnosti koja proističe iz prirode zadataka. Zatim, tu je objektivan strah proistekao iz zloupotreba službi od strane političkih struktura, ali i samovolje. Nemali doprinos mistifikaciji daju oni koji se hvale kako su bili proganjani zbog svog „antikomunističkog i antirežimskog delovanja“. Nesumnjivo da takvih ljudi ima prilično, ali je mnogo više samohvalisavaca. Jer, da je bilo toliko protivnika režima, verovatno bi se 5. oktobar desio 1991. ili 1992, a ne tek 2000. godine.
Mistifikacija proističe iz nepoznavanja namene i zadataka pojedinih službi, pa i elementarnih pojmova i termina. Ilustracije radi, čak se i u Skupštini, a i od strane visokopozicioniranih eksperata, može čuti kako „kompetentno“ drže slovo o „bezbedonosnim službama“, misleći valjda na bezbednosne. Pri tome se, vrlo često i u medijima, ne pravi ili ne razume razlika između službe bezbednosti i obaveštajne službe. To se posebno odnosi na službe u vojsci, pa se za šefa službe bezbednosti kaže „prvi vojni obaveštajac“, a on je kontraobaveštajac. Za razliku od službe bezbednosti, vojno-obaveštajna služba je okrenuta isključivo ka spoljnjom faktoru i nema nikakva ovlašćenja prema našim građanima. Upravo zato ova služba je najmanje podložna zloupotrebi i pokušajima da se ogreši o prava građana. To je možda i razlog što joj duže vremena nije poklanjana adekvatna pažnja, pa je u odnosu na druge zapostavljana u svakom pogledu, uključujući i kadrovskom.
Dakle, treba demistifikovati službe tako što se neće sve trpati u isti koš, što će se jasno sagledati šta koja služba radi i šta je radila. Zatim, definisati njihove delatnosti i nadležnosti, obezbediti politički i stručni nadzor i, u potrebnoj meri, izvršiti pročišćavanje, lustraciju i sve što je, po jasnim kriterijumima, neophodno da bi se došlo do profesionalnih stručnih kadrova koji će voditi i izvesti proces reformi.
Politički nivo rukovođenja je stvar onih koji o tome odlučuju, ali operativno rukovođenje svim službama mora biti povereno profesionalcima. Razume se da profesionalni deo mora biti depolitizovan i departizovan, inače preti opasnost od zloupotreba.
Prema tome, da bi se reforme izvršile, treba ih konačno otpočeti. Da li za to konačno postoji politička volja i konsenzus – pokazaće se upravo usvajanjem Strategije nacionalne bezbednosti.