Strpljenje kao veština potrebna studentskim protestima

Prvi svetski rat je trajao nešto više od četiri godine, a protesti su na izdahu već posle šest meseci. Nenasilne metode pobune su blistava tekovina civilizovanog čoveka, ali moraju potrajati. Gandi je svoju borbu organizovao više od trideset godina.

Do političke artikulacije je moralo i trebalo da dođe, no način na koji su to studenti izveli, rezultuje samo SNS-u u korist. Svako ko kaže suprotno, samo širi zabludu i nikako se ne može predstavljati kao prijatelj ili podrška u izgradnji boljeg društva. Sve je odigrano brzopleto.

Izbori u ovom trenutku i u ovakvim uslovima predstavljaju krvavo samoubistvo i grejs period naprednjacima čija će vladavina biti rasterećenija do sledeće varnice koja će izvući ljude na ulice. Samo da taj razlog, ponovo, ne bude smrtonosan.

Analogija promašaja je prilično jednostavna i vidi se na ličnom primeru. Koja je produktivnost čoveka kada je malaksao? Kakva je igra sportiste pod povredom? Pitanja su retoričkog karaktera, a istina je cinična. Ravno je čudu kako se odlična taktika raspala kada je odlučeno da se izađe na izbore. Umesto da su traženi dok su protesti i nezadovoljstvo bili najsnažniji, ili da su bili ulistani među zahteve, oni se pominju u momentu naprednjačke kontraofanzive.

Čak i poslednji ozbiljan pritisak kroz blokadu javnog servisa nije imao potrebni volumen. Među okupljenima se moglo čuti nezadovoljstvo brojnošću, ali sam akt značio je da se jezgro čuva tokom obnavljanja energije i čekanja na sledeće naprednjačko nepočinstvo. Život i delo Kvinta Fabija Maksima mogu biti inspirativni u ovakvim trenucima.

Po raspletu, predsednik države Aleksandar Vučić je dočekao svojih pet minuta i uživa u najsnažnijem pretrpljenom udarcu. Poslovično zlopamtilo, nije propustio priliku da se nasladi činjenicom da samo on može da raspiše izbore, on kao „nenadležna predmetna institucija“.

U knjizi Mit o snažnom lideru, Arči Braun napravio je veoma lepu paralelu između revolucija koje su imale lidere i onih bez njih, zaključujući da su, ipak, obe varijante posedovale prednosti i mane. Sada, kada studenti koračaju pretpolitičkim hodnikom u smislu formatiranja organizacije, nužno je da među sobom pronađu one najbolje koji će moći da, donekle, sabotiraju naprednjačku izbornu mašineriju.

Možda svenapredno poselo nije izgledalo velelepno koliko je to trebalo predsedniku Vučiću, poslužilo je demonstraciji da sve radi dobro uprkos decenijskom raubovanju. Ovonedeljni skup u Nišu, za koji se kunu da neće biti otkazan, svedoči samo zagrevanju motora i produvavanju ventila.

To je jedina stvar u kojoj je negativna selekcija dobra. Pošto ne znaju svoje mesto, oni su spremni da danonoćno manijakalno rade kako bi sebe izgurali na vrh. U jednom interesantnom razgovoru, sentimentalnom kako to priliči tematici, bilo je reči o tome kako je šteta što je obavezni vojni rok ukinut, samo iz razloga što je vojska učila svakog gde mu je mesto. Bila je prirodna brana kakistokratiji. Interesantno je da naprednjački silovit uspon kreće baš sa ukidanjem obaveznog vojnog roka.

Ulazak u postprotestnu fazu, kao i 2023. godine, značiće spor hod do izbora koji su bili i ostali konstanta naprednjačkog softvera. Opšta slika izbornih uslova teško da će biti znakovito promenjena, mada nisu isključeni neki prividni ustupci kako bi se pred svetom fingirala demokratija. U napetoj igri živaca, studenti su izgubili strpljenje, pa se ova runda nadvlačenja konopca završava naprednjacima u korist. Sportski komentatori bi to pripisali iskustvu.

Nasuprot njima predsednik Vučić je imao put oko sveta u desetak dana. Istina, dakako, nije ta da je on ostavio Trampa na cedilu. Donald Tramp nije osoba kojoj je bilo šta otkazano, čak i kada je otkazano. Ako je verovati filmu, tome ga je podučio Roj Kon.

Aleksandar Vučić je učio od mnogih, ali najviše od samog sebe u porazima. Jedino mu je bilo važno da nastavi sa svojim naumima, onda kada je padao. Bilo da je reč o zdravstvenom stanju ili o Trampovom korpiranju, na kraju se to ispostavlja nevažnim. Sve ovo mnogo više ukazuje na Vučićevu elastičnost i mogućnost da spoji nespojivo.

Čak i posle posete Moskvi, nema oštrog vetra iz EU i završava se povetarcem. Možda osvežavajućim, uzevši Vučićevu konstataciju da mu niko iz Evrope nije tražio da raspiše izbore. Koliko god se Marta Kos koprcala logičko-verbalnim spinovima, njen uticaj ne prelazi prag njene kancelarije.

Predsednik Vučić se ponovo pokazao kao jedini sposoban da isporuči ono što se nalazi u zajedničkom preseku interesa velikih sila na ovom prostoru. Uz to dobio je prećutnu saglasnost da nastavi sa svojim načinom upravljanja sve dok situaciju drži stabilnom. Izgledalo je kao da gubi konce, ali je uspeo, za sada, da zadrži krunu stabilokrate kojom se samoovenčao još onda sloganom „mir, stabilnost, Vučić“.

Studenti ne shvataju da, osim levog ideološkog spektra EU, mora ih podržati i moćna vladajuća desnica. Takođe, bilo bi im više nego korisno pribavljanje podrške krupnog kapitala jer se ne može pucati bez baruta.

Prema Polu Kenediju razlog propasti velikih država je imperijalna prenapregnutost. Ulazeći u svaku poru društva, naprednjački sistem se doveo do tačke pucanja, ali za finalni čin, u slučaju Srbije, poslednje zatezanje mora doći spolja.

Sada se na izbore mora izaći, bez obzira na bilo koja tumačenja realnosti. Svaki izborni poen jeste uspeh, jer ga pre nije bilo. Glavni izazov će biti opstanak ukoliko se ne dobaci do granica tuđih ambicija. Heroizacija studenata se sada ogoljuje u svoj svojoj praznini, što ne može biti nipošto njihova greška. Breht je lepo i istinito zapazio jednom: „Teško narodu kome su potrebni heroji“.

Na koju od dve strane je tas prevagnuo vidi se iz izjave pažljivog posmatrača uragana, ministra Dačića. Redovno oprezan, iz Ružićevog gambita prešao je u igru Vučićevog piona poistovećujući službu i državu sa trenutnim partijskim instalacijama. Ne sme se ispustiti iz vida da su socijalisti verodostojan zaštitnik ruskih interesa, što sa predsednikovom posetom Moskvi čini sintetičko jedinstvo sadašnjeg srpskog simulakruma.

Vladajuća klika se dugo mučila, ali je uspela da pronađe sentiment kojim će stabilizovati i, eventualno, privući dodatnu podršku. Emotivni aspekt usađen u Srba, ponovo je isplivao na površinu, mada se pokazalo da i naprednjaci ne vide šta će izaći na čistac kad se mulj zamućene vode slegne. Sutra to može biti veoma korisno.

Protesti su izgubili, nažalost, svoj narativni momentum. Otud i Vučićevo insistiranje na tome da je pobedio obojenu revoluciju. Ljudi vole pobednike, a Srbe volšebno privlači kada se povrati onaj čiji se kraj nazirao. Neodlučni birači su najslabiji na to, oni u povratku vide mogućnost da i njima krene nabolje.

Na kraju, rezultat je zaista nebitan. Studenti su pokrenuli iskru idealizma, a ona će polako da osvetljava sve mračne hodnike. Najvažnije je da se istraje bez obzira na krajnji rezultat ove utakmice. Vreme je potrebno za sve. Čarls Dikens bi ovu situaciju mogao u potpunosti da sažme:

„Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba; doba mudrosti i doba ludosti, epohe verovanja i epohe neverice, vreme svetlosti i vreme mraka; proleće nade i zima očaja; imali smo sve pred sobom i pred nama nije bilo ničega, išli smo svi pravo u nebo, odlazili svi pravo u pakao – ukratko, ličilo je to doba toliko na sadašnje, da mnogi od najglasovitijih stručnjaka traže da se ono, kao dobro ili kao zlo, primi samo u najvišem stupnju poređenja“.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.