foto: R.Z./ATAImagesLako se može uočiti da su tokom vremenskog perioda koji neki istoričari nazivaju „modernim srpskim društvom“, studenti uvek bili prvi koji su se masovno oglašavali i bunili kad god je vlast iskakala iz „demokratskog falca“ i skretala prema autoritarizmu u želji da bespogovorno i neograničeno upravlja državom, društvom, ekonomijom i narodnim kapitalom.
Takva situacija se ponavlja do danas, pri čemu je svaka studentska pobuna bila praćena „refleksnim“ pokušajima vlasti da studente i univerzitete „disciplinuje“ – nekada koristeći ideološku, nekada političku, a danas i ekonomsku kontrolu.
Strah koji autoritarne vlasti imaju od pobunjenih studenata, njihovog slobodnog mišljenja i reči koje ne mogu da predvide ni da ih upravljački „urede“ uvek ih je vodio prema pokušajima da se univerzitetima i studentima nabace „đemove i dizgine“, bez obzira što su posledice takvih postupanja uvek imale dugoročne i pogubne posledice koje su se ogledale u: gubicima poverenja među ljudima, osipanju kvaliteta studija, zameni znanja – veštinama, itd, a posledično i iseljavanjem mladih i stručnih ljudi, slabljenjem ekonomije, smanjivanjem kvaliteta usluga itd.
No, ipak, svaka studentska generacija je iznova potvrđivala da se univerziteti ne mogu utišati, jer je u njihovoj biti da pitaju, osporavaju i osmišljavaju.
„Šezdeset osma“, „devedeset šesta“ i „dvadeset treća“ obeležavaju tri godine, tri generacije i tri talasa studentskih protesta koji su, svaki na svoj način, uzdrmali odnos između države i srpskih univerziteta. I svaki put, umesto da posluša poruku sa ulica i amfiteatara, vlast je odgovarala pokušajem da univerzitet utiša, razbije ili preusmeri.
Kada su se u junu 1968. godine beogradski studenti okupili pod parolom „Hoćemo reforme, a ne privilegije!“, oni su zapravo branili moralnu suštinu socijalizma – pravdu, jednakost i dostojanstvo. Vlast je tada reagovala kombinacijom „razumevanja“ i straha. Tito je odmah „priznao“ da su „studenti u pravu“, ali je partijski aparat, potom, zaključio da se na univerzitetu rađa „nekontrolisana moć mišljenja“ koju je potrebno „ukanaliti“.
Rešenje je bilo – pretvoriti univerzitete u samoupravne kolektive. I tako je nastao sistem univerzitetskih/fakultetskih OOUR-a (organizacija udruženog rada), tj. složeni mehanizam u kojem su fakulteti, katedre i instituti postali „radne zajednice“ povezane u složene organizacije (SOUR). Formalno – demokratizacija, suštinski – razbijanje jedinstva univerziteta i uvođenje političke kontrole kroz „samoupravne forume“.
Mnogi profesori koji su podržali studente bili su tada odstranjeni, a kritičko mišljenje zamenjeno birokratskom retorikom o „udruženom radu“. Rezultat – univerzitet je izgubio moralni autoritet, a znanje postalo instrument ideologije.
Tri decenije kasnije, studenti su ponovo izašli na ulice – ovog puta ne zbog socijalizma, već zbog izbora. Protest 1996/97. bio je izraz bunta protiv izborne krađe, ali i protiv ponižene akademske zajednice. Beogradski univerzitet postao je tada simbol građanskog dostojanstva, a rektorat mesto gde je Srbija disala punim plućima.
Odgovor tadašnjeg autoritarnog režima bio je Zakon o univerzitetu proglašen 1998. godine kojim je ukinuta autonomija: rektore i dekane je imenovala vlada, profesori su smenjivani i morali su da potpisuju „izjave o lojalnosti“, a studentske organizacije su stavljene pod političku kontrolu. Tamo gde nije delovala policija, delovala je birokratija. Rezultat je bio bolan i dugotrajan: odliv kadrova, pad kvaliteta nastave, gubitak poverenja u akademsku čestitost i masovno izbeglištvo u inostranstvo!
Ipak, univerzitet je preživeo, ali okrnjen i iscrpljen.
Današnji studentski pokreti „rođeni“ su iz protesta protiv korupcije, nasilja i autoritarizma. Za razliku od ranijih, ovi najmasovniji protesti u istoriji Srbije odvijaju se na drugačiji način od svih prethodnih. Raniji su bili „bujičasti“ i bučni, i izlivali se daleko od „korita“, gde su gubili snagu i ostavljali „naplav“.
A vlasti su, dodatno, iz njih brzo crple energiju i masu kopajući odvodne kanale do svojih partijskih baruština, gde je mladost menjala miris i boju i bila, „prorastana smrdljivim politikansvom“.
Sadašnji studentski protesti nemaju taj „nekontrolisani bujičasti karakter“ i karakteriše ih smirenost, demokratičnost pri donošenju odluka i uporna, žilava želja da na demokratski način i bez izazivanja nereda, natera aktualne partokrate da utvrde odgovone za smrti šesnaest nevinih ljudi koji su čekali prevoz pod nadstrešnicom svečano otvorene železničke stanice u Novom Sadu. Kao i da, posledično, podnesu odgovornost za činjenjenje i nečinjenje vezano za obrušavanje tog preskupo plaćenog objekta.
U početku ove pobune nije bilo otvorene represije vlasti, zatim su one počele da primenjuju „suptilnije oblike pritiska“ koji su uključivali: finansijsko iscrpljivanje fakulteta; zatim političko imenovannje univerzitetskih i fakultetskih saveta; pa medijsko etiketiranje kritički nastrojenih studenata i profesora, i formiranje lažnih „ćaci – studentskih organizacija“ što je, mislili su autoritarni vlastodršci, trebalo da uguši autentične glasove studenata.
No kako to nije dalo rezultat, jer su zahtevi pobunjenih studenata prerasli u istorijski najveću pobunu mladih, srpski autoritarci su se okrenuli rigidnoj policijsko-ćaci represiji, politokratskom progonu i utamničavanju nevinih mladih ljudi. A navodne „mere“ koje su autoritarne vlasti primenjivale tokom studentskih pobuna 1968. i 1996/97., bile su korišćene i sada, ali bez rezultata, tako da su „inovirane“ pored ostalog i upotrebom zabranjenog „zvučnog topa“ i „gradnjom nehigijenskog ćaci-šatorskog naselja“ oko Predsedništva i na ulici ispred Skupštine Srbije.
Ali, uzalud, u ovoj generaciji studenata i srednješkolaca proklijali su i postali dominantni geni Srba koji su tokom Prvog svetskog rata, ne žaleći sebe, pod mecima i minama prepešačili Prokletije i Albaniju, pa otud, malo oporavljeni, preko Kajmakčalana provalili kroz uspostavljene austrougrsko-nemačke i bugarske linije, i oslobodili Srbiju i sve južnoslovenske narode severezozapadno od Srbije.
Naši sadašnji studenti i mladi postupaju kao njihovi preci, koji nikad nisu svoje njive posipali „otrovom“ da bi iz njih odstranili neko „zlo seme“ iz koga je nicao „proždrljivi“ i bujni kukolj. Oni su po ceni da ostanu gladni, urodice odstranjivali višestrukim preoravanjem pre naredne setve.
Zbog takve metodologije koju primenjuju, naši studenti i mladi će prosvetliti Srbiju i osloboditi je od nedemokratskih i kriminalu sklonih politokratskih urodica koje su provalile u naše rodno tlo. Stoga naše studente treba ostaviti na miru, ne pametovati im, pažljivo ih slušati i postupati onako kako oni to čine!
Autor je inženjer
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
