foto FoNet Milica VučkovićSudar titana na TikToku: Vučića i Bake Praseta # Plašim se # Mladi Kule se nisu uplašili # Tužilac Nenadić je prešao Rubikon # Pasivni član DS-a # Sveto diktatorsko trojstvo # Opet je Milan Nedić među Srbima
Petak, 30. januar
On je neko ko je beskrupulozan, bezobziran, slavohlepan. Na slabostima drugih ojačao je, na nedostacima drugih sebe je upotpunio, na siromaštvu drugih sebe je obogatio. Iskoristio je lakovernost, neznanje, kratkovidost i sve to debelo naplatio. Na posnom životu drugih napravio je masnu karijeru. Primitivizam je predstavio kao jačinu, prostakluk kao vrlinu, pohlepu kao motiv.
Ne, ne govorim o Bogdanu Iliću, alijas Baki Prasetu. Govorim o drugom, odnosno o prvom simbolu naše propasti – Aleksandru Vučiću, alijas predsedniku Republike.
Pretposlednjeg dana januara desio se susret, ili sudar titana, promotera svega najgoreg u ljudima – sudar sajber i ekstraprofitera. Vulgarni, bezobrazni, sebični, željni pažnje, glasova i novca. Mlađi iz tog duela na TikToku mogao je da upozna kako izgleda njegov odraz u iskrivljenom ogledalu, kako izgleda njegova varijanta na steroidima u realnosti i u politici.
A publika? Po običaju, rijaliti-program bio je predstava za one koji nisu dovoljno zaluđeni, hipnotisani, zavedeni. Mlada publika koja je sama postavila trend da je sramota biti ćaci, da je „krindž“ razgovarati sa predstavnicima vlasti, da je pumpanje „in“ – baš oni su bili meta dva lešinara koji i dalje kruže društvenim mrežama i sprovode lov na duše.
Njihov nerešiv problem jeste činjenica da su deca pametnija od obojice, pronicljivija, mudrija. Deca će spasiti svet. Da li će i Srbiju?
Subota, 31. januar
FK Partizan opet gubi na početku prolećne sezone i prosipa teško i na sreću stečenu bodovnu prednost u odnosu na večitog rivala. Ovo nije vest, niti novina, niti iznenađenje.
Ono što me plaši jeste uverljiva paralela ovog poraza i unapred nameštenog prvenstva sa borbom koja se događa van fudbalskog terena. Plašim se da se i naša prednost, koju smo studentsko-narodnim buntom stekli u odnosu na Vučića, na sličan način ne izgubi.
Ne zbog toga što je protivnik favorit po brojnim indikatorima (novac, mediji, policija, sud, kriminalci…), već zbog grešaka koje ćemo sami napraviti: zbog opstrukcije u sopstvenim redovima, zbog tradicionalne opozicione autodestrukcije, zbog toga što ne propuštamo šansu da propustimo šansu koja nam se otvorila iznenada i koju smo preskupo platili.
Plašim se Vučićeve pobede jer smo na njegovom terenu, igramo po njegovim pravilima, sudiće nam njegove sudije, a realna je sumnja da kontroliše ljude u našoj upravi, našem stručnom timu, neke naše igrače na terenu (sve ono što se dešava i FK Partizanu).
Plašim se Vučićeve pobede koja može da se desi zbog naših propuštenih zicera, zbog bojkota navijača, zbog sabotaže dela rukovodstva, zbog antagonizama među igračima na terenu. Plašim se…
Nedelja, 1. februar
U Kuli su Vučićevi „lojalisti“ napali studentski štand crvenom farbom. Počinilac je poznat, način takođe, reakcija policije uobičajena.
Kula je opština u kojoj je režim na poslednjim lokalnim izborima dobio skoro dvotrećinsku većinu. Sada su nervozni. Besni. Mladi Kule se nisu uplašili. Naprotiv.
Usledilo je građansko hapšenje izgrednika i upoznavanje čitave Srbije sa njihovim nedelom. Odličan početak kampanje. Lokalni izbori dobili su nacionalni značaj. Kula to i zaslužuje.
Poslednja vest je da su podnete prekršajne prijave protiv svih – izjednačili su dželata i žrtvu, zločince i heroje. Još bolji nastavak kampanje. Oni idu iz greške u grešku. Ne treba smetati protivniku kada radi u korist sopstvene štete.
Mladima Kule – puna podrška!
Ponedeljak, 2. februar
Na Pravnom fakultetu održana je tribina na kojoj je glavni gost bio tužilac JTOK-a Mladen Nenadić. Pun amfiteatar, bez TV kamera, ali sa „novinarima“ Informera i Vaseljenske (za one koji nisu upoznati sa ovim opskurnim portalom – isti je okupljao desničarske marginalce i svoju „karijeru“ gradio optužujući Vučića za nacionalnu izdaju; sada je doživeo sudbinu „građanskog“ B92).
Utisak sa tribine – tužilac Nenadić je porušio sve mostove, prešao Rubikon, iskopao duboki rov nasuprot režimu od kojeg se odmetnuo.
Naravno, i Dolovac i Nenadić bili su deo sistema koji je ćutao na trocifreni broj afera koje su bile posledica organizovanog kriminala koji je država gajila, podržavala i na kraju se sa njim stopila.
Meni je najzanimljiviji deo bio odgovor tužioca Nenadića na pitanje o famoznoj slici sa rektorom i drugim „sumnjivim“ licima. Posle logičnog objašnjenja usledio je efektan kontraudar – na toj proslavi, kaže Nenadić, nije pevao niko ko je bio osuđen za ubistvo.
A onda još efektniji dodatak – na proslavama Informera prisustvovalo je lice kod koga je policija pronašla trideset četiri paketića kokaina, a „podobni“ tužilac je to okarakterisao kao robu za ličnu upotrebu; dotični nije ni zadržan, a kamoli optužen.
Dobro je. Ovako nešto nam treba što više.
Utorak, 3. februar
Godišnjica obnove rada Demokratske stranke. Ja sam pasivni član DS-a već četvrtu godinu. Uzrok tome bila je odluka rukovodstva da između mene i nedobronamernih koalicionih partnera izaberu oportunu nedobronamernost.
Verovatno su napravili dobar izbor, jer im je on doneo parlamentarni status i izlazak iz finansijske blokade. Ali DS je napustila taj parlament zbog koga je žrtvovala svoj identitet. DS daje bezrezervnu podršku studentima (a ne bivšim koalicionim partnerima). DS na efikasan način pokušava da povrati izgubljeni kredibilitet, da prevaziđe identitetsku krizu, da zadrži svoju društvenu ulogu.
Za mene je Demokratska stranka institucija – istorijska, nacionalna, politička. Demokratska stranka je uvek bila na meti diktatora i uvek nasuprot diktaturama: prvi put protiv Aleksandrove lične diktature, drugi put protiv diktature proletarijata, treći put protiv Miloševićeve diktature i, na kraju, protiv Vučićeve.
Nastajala je iz potrebe za parlamentarnim pluralizmom kao instrumentom modernizacije društva. Nestajala je kada je to isto društvo gubilo bitku protiv sopstvenih slabosti, bilo zavedeno raznim iluzijama, odustajalo od sebe samog.
Možda Demokratska stranka nema budućnost, kao ni ostale stranke koje su jednom bile na vlasti, pa onda sa nje pale – što je za Srbe neoprostiv greh. Sudbina bivših vladajućih stranaka potvrđuje tezu da su te organizacije posle razvlašćivanja postajale samo sopstvena senka (SPS, DSS, SPO).
Nije važno. Možda ćemo, kao Gandalf, u ponor za sobom povući srpskog Balroga. Važno je da Srbija pređe Durinov most i izvuče se iz Morije, gde vladaju goblini i orci pod komandom glavnog demona vatre i senke iz naše tragične prošlosti.
Sreda, 4. februar
„Dok sam ja predsednik, Srbija će biti na evropskom putu!“
Da, biće na putu – ili ukopana, ili pregažena, ili u rikverc-brzini.
Nije rekao da će on odvesti Srbiju na kraj tog puta, pošto već projektuje Srbiju do 2032. godine. Nije rekao da će Srbija prestići susede na tom putu, da će ubrzati proces, da će prekinuti višegodišnje šlajfovanje.
Kome je upućena ova poruka? Evropskoj birokratiji – očigledno je da se i njihov odnos prema Vučiću promenio i da traže rezultate, a ne obećanja. Biračkom telu – pravi evrofili su odavno otišli na suprotnu stranu, pa ih čak ni ovakve slatkorečive zakletve ne mogu poljuljati u odluci da je Vučić ležeći policajac na evro-putu, prepreka i smetnja koju moramo što pre ukloniti.
Ne vredi – majstor igre se preigrao. Sada mu je jedino preostalo sveto diktatorsko trojstvo: pendreci (policiju je pretvorio u pretorijansku gardu), pare (tajkune je disciplinovao i stavio pod svoju kontrolu) i pero (udar na medije tek sledi – stay tuned).
Četvrtak, 5. februar
Opet je Milan Nedić među Srbima. Kako, odakle, zbog čega?
Prvo su menjali nazive ulica, menjali institucionalni istorijski narativ, krivotvorili istoriju, pokušali sa Dražom, pa sa ekshumacijom i posthumnim egzilom Broza – a sada Nedić.
Vučić nam nije oduzeo samo budućnost, on nam oduzima i istoriju, tako što je ćacizuje, falsifikuje i ponižava. I zbog toga mora da ode.
Studenti su već pokazali da su imuni na ovu vrstu manipulacije. Znaju da diktatori žele trodimenzionalnu kontrolu – prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Ono što mu treba poručiti staro je sto trideset godina:
Studentska je krvca što kipi u nama
Studentska je munja što oblak prolama
Studentsko je nebo što se zorom smije
Studentski je barjak što se gordo vije
O Vučiću, čuj, ne treba ti kriti –
I pobeda naša STUDENTSKA će biti!
Autor je lekar i voditelj KTV televizije
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
