Foto: Lena StevanovićStudenti u svom sastavljanju spiska rukovode besprekornim biografijama najzvučnijih imena iz sfere nauke, prosvete, kulture, sporta… Što je rezultat njihove političke umešnosti kako bi obezbedili što veću imunost, odnosno manju ranjivost na predstojeće pakosne napade
Već dugo vremena u našoj javnosti se previraju mnoge predizborne slutnje, dileme, predlozi i tome slično koji nemaju naročitog smisla i koje su maltene neopravdane i nepotrebne, a sami izbori još uvek nisu ni na vidiku, samo se zna njihov krajnji zakonski rok.
U međuvremenu se odustalo od mnogih ranijih razmišljanja i predloga, ali se neprestano javljaju nova. Uvidelo se, naime, da su bila sasvim besmislena i naivna nadanja i očekivanja da se vlast može naterati na prihvatanje prelazne tehničke vlade koje su u startu bile neosnovane i naivne s obzirom na to da vlast nema razloga da pristane na omogućavanje nečeg što bi samo olakšalo njen odlazak, pogotovu što nije mogla biti prinuđena na to.
Takva priželjkivanja su bila em neopravdana, em kontradiktorna, utoliko više što osnovano verujemo da će ova vlast vrlo nerada otići, pružajući svaki otpor koji joj je na raspolaganju.
Isto tako, bilo je naivno očekivanje nekakvog generalnog štrajka kada je očigledno da se za to nema kapaciteta jer u ovim protestima učestvuje uglavnom srednja klasa (iako je protivnika režima u svim slojevima društva, ali pasiviziranim) i da za to ne postoji široka društvena saglasnost, solidarnost i spremnost.
Povlačila se nekakva analogija sa obaranjem režima Miloševića, ali je taj slučaj samo pokazao da se kod nas radnički slojevi pobunjuju samo kad im je bitno i neposredno ugrožena elementarna egzistencija, što trenutno nije slučaj, a ne zbog neke izgrađene i visoke građanske svesti.
Najbolji primer su protesti poljoprivrednika na severu zemlje (oni na jugu i ne pomišljaju na to), koji se i pridružuju studentima, samo kad su im direktno pogođeni interesi (a ne zbog nekog javnog interesa).
I konačno se odustalo od takvih praznih nadanja i sve se okrenulo ka iščekivanju raspisivanja budućih izbora koji nisu baš na vidiku. Umesto zahtevanja tehničke prelazne vlade sada se očekuje da bi tu vladu trebalo da izdejstvuje studentska lista koja bi pobedila na predstojećim izborima.
Glavna smutnja ili slutnja koja je danas dominantna je očekivanje i predviđanje da ova vlast neće priznati izbore, što nije bez osnova s obzirom na njeno dosadašnje beskrupulozno (pre)izborno ponašanje.
Ali šta nam se onda prećutno sugeriše? Da li treba odustati od izbora i prepustiti se malodušju ili šta već?
Znam neke poznanike koji su odustajali od iskazivanja svoje izborne volje zato što su Vučićevi izbori „farsa“. Da li da očekujemo neke fer izbore koji neće biti farsa?
Ponekad te sumnje i malodušnost dolaze iz redova opozicionih stranaka koje su osnovane upravo u vreme trajanja ovog režima, pa se s tim u vezi postavlja pitanje koja je svrha njihovog osnivanja i borbe protiv režima ako ne veruju da je moguće pobediti i legalno svrgnuti režim.
Da li samo osvajanje poslaničkih i odborničkih mandata i mesta u odborima? Ili se samo priprema odstupnica za eventualni izborni poraz?
Pre svega, ne treba se toliko prepuštati tim sumnjama, ne zato što su one sasvim neosnovane nego što su nepotrebne, a bojim se i pomalo kontraproduktivne.
Režim se svakako mora pobediti na izborima kako bi se stekao legitimitet pobedom na izborima jer se u Srbiji legitimitet vlasti gubi samo na izborima bez obzira šta god radila između dva izborna procesa, pošto u Srbiji nema američkog impičmenta koji uključuje i smenu zbog kršenja Ustava, zakona, drugih zloupotreba i nepravilnosti.
Dakle, mora se progutati najveća žaba, bez kolebanja. Samo što ta žaba neće biti sami izbori već borba za priznavanje izbornih rezultata nakon toga.
I Milošević je u dva navrata negirao izborni poraz svoj i svoje partije, pa je na kraju prinuđen da ih prizna pošto je uhvaćen u falsifikovanju izbornih rezultata.
Preuveličan je i stav da se izbori u Srbiji mogu značajno neprimetno pokrasti, iako je ovaj režim unapredio, umnožio i usložnio tehnike izborne krađe i otimanja izborne volje, koje se čak ne svode na sam čin izbora tokom izbornog dana, već mu vremenski prethode i slede nakon toga.
Pogotovu je to slučaj sa Beogradom, sa dovođenjem i nezakonitim prijavljivanjem stranih državljana kao glasača, i to sa lažnim adresama.
Ali, pokazalo se da se i to otkriva i da su građani sada spremni da brane svoju izbornu volju. A neće biti ni dovoljno batinaša da pokriju celu Srbiju i zastrašuju birače.
Štaviše, postoje neke ogledne jedinice ili slučajevi opština gde je vlast bila prinuđena da prizna izborne rezultate, čak i bez pokušaja da ih pokrade.
Takav primer je opština Medijana. Štaviše, vlast je izgubila i u samom gradu Nišu sa oko tri i po hiljade glasova razlike, ali je pravnim nasiljem oteta i prekrojena izborna volja Nišlija.
Neko će reći da je to krunski dokaz da izbori nemaju smisla.
Pa ipak, zašto su priznati u Medijani?
Opet bi neko mogao reći da je to samo jedna opština.
Ali čemu onda tolika izborna groznica i tenzije u znatno manjim opštinama kao što su Negotin, Sečanj i Mionica koje su skupa brojčano manje od jedne od najvećih opština u zemlji, sa nešto manje od 100.000 stanovnika?
Zar ne tvrdimo stalno kako Vučić ne želi da preda nijednu opštinu? (Nije se smirio dok nije prisvojio ni usamljenu Čajetinu, uz saradnju Stamatovića.)
Ali, to važi samo u slučaju kada je pobeda ubedljivija i ne omogućuje prostor za prekrajanje narodne volje.
Da je u Nišu opozicija nastupila jedinstveno, ne bi bilo osipanja glasova i teško bi i Ruska stranka nadomestila ukupni manjak glasova vlasti (od šest hiljada birača) potrebnih za formiranje lokalne vlasti, čak i sa nezakonitim izbornim cenzusom Ruske stranke kao navodno stranke nacionalne manjine.
Usamljeni Niš ne bi mogao da se izbori za priznanje rezultata kao što je to moglo ujedinjenih 17 gradova 1996/97. godine.
Još jedna bitna primedba je da su studenti cepidlake i perfekcionistički izbirljivi u formiranju svoje liste. Nisam siguran da su oni to toliko zbog sebe već što dobro poznaju džangrizavost i probirljivost naših birača koji svakome kandidatu pronađu Ahilovu petu (čak i kad je nema), a pogotovu režimski tabloidi koji su spremni na paljbu željno iščekujući mete za napade.
Zapravo, tu studentsku listu najnestrpljivije iščekuju oni koji su zlonamerni i koji neće glasati za nju, a gore od želje da dočekaju kandidate na nož.
Zato se studenti u svom sastavljanju spiska rukovode besprekornim biografijama najzvučnijih imena iz sfere nauke, prosvete, kulture, sporta itd.
Što je možda više rezultat njihove političke umešnosti kako bi obezbedili što veću imunost, odnosno manju ranjivost na predstojeće pakosne napade.
Razumljivo je i što ne istrčavaju sa nekim prevremenim spiskom kako bi se zadovoljila nečija pakosna znatiželja.
Nažalost, veoma je komplikovano povući pravednu liniju razgraničenja između onih koji su dostojni i nedostojni da se nađu na toj listi.
Mnogi će se nepravedno naći iza te linije zbog svog partijskog angažovanja, iako se ničim nisu uprljali, ali se kompromitovanost njihove partije prenela i na njih same.
Štaviše, čak se prenosi i na neke novoosnovane partije koje se nisu kompromitovale, ali pošto se u Srbiji politika smatra prljavom, onda to blato nepravedno pada i na njih.
Međutim, oni su često govorili da se nikad ne bi bavili politikom kada bismo živeli u nekom iole normalnom i sređenom sistemu, pa pošto sada ima onih koji bi bili spremni da to teško i prljavo breme preuzmu od njih, ne vidim razloge zašto malo ne bi pauzirali i to breme prepustili drugima dok prelazna studentska vlada ne pripremi fer uslove za naredne izbore.
Ukoliko takve partije odustanu od izbora i odreknu se svojih eventualnih rezultata i mandata, utoliko će to više obavezivati tehničku vladu da ograniči svoj mandat jer bi izbore dobila i nesebičnom podrškom opozicije.
Autor je socilog iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
