foto: R.Z./ATAImagesPrilično nezapaženo prošla je diskusija Uglješe Mrdića, predsednika Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, na skupštinskoj sednici od prvog decembra ove godine. A Mrdić je podsetio kako se Javno tužilaštvo za organizovani kriminal, pod pritiskom i uz asistenciju vlasti, odnosilo prema poznatim mafijama: „Stečajna mafija“, „Đubretarska mafija“, „Luka Beograd“, „Miroslav Mišković“. Kod nas je afera i mafija bilo mnogo više, ali Mrdić je naveo samo one koje su sudski procesuirane.
A njihova istorija je duga, započela je 2005. godine još u vreme vlasti Vojislava Koštunice i odnosi se na vlasničku transformaciju, a to je proces u kome ima mnogo mutnoga. Svako se trudio da iz toga izvuče korist – vešti „biznismeni“ materijalnu, a političari političku. Pri tome su često korišćene zakonske manjkavosti da sumnjiv posao bude formalno pravno ispravan. Neke privatizacije su bile potpuno „čiste“ jer im sa stanovišta zakona bilo teško pronaći zamerke.
A kako se vlast u privatizacionom procesu ponašala? Trudila se da stekne politički kapital. Lisice na ruke stavljene su nekim ministrima, poznatim direktorima, vlasnicima uglednih kompanija. Mlađan Dinkić, tadašnji ministar finansija, nazvao je ovaj slučaj „stečajna mafija“, čestitao ministru policije Draganu Jočiću i izjavio da je ovo hapšenje najveći udarac korupciji i privrednom kriminalu od petooktobarskih promena.
Aleksandar Vučić, tada generalni sekretar Srpske radikalne stranke, izjavio je da borba protiv korupcije ne treba da bude selektivna, već moraju da odgovaraju i ljudi iz vrha vlasti, a ne samo oni koji nisu u dilu sa Dinkićem.
Žestoka međusobna borba za što viši politički rejting, usrećitelji se bore da usreće narod. Javno tužilaštvo za organizovani kriminal bilo je u velikoj meri i političko tužilaštvo i pri tom se zaista trudilo da ne bude selektivno pa su pohapšeni i oni koji su pred zakonom bili „čisti“.
Prelistavanjem starih novina lako je utvrditi da je najžešći borac protiv korupcije bio Aleksandar Vučić, za čije će vladavine korupcija dostići neslućene razmere. Setimo se samo kako je žustro vojevao protiv Miroslava Miškovića stičući na tome političke poene.
Sudija koji je Miškoviću dao pasoš da bi u inostranstvu bio na poslovnom sastanku proglašen je izdajnikom. Predmet se dugo razvlačio po sudovima da bi na kraju bilo presuđeno: Mišković je nevin i treba mu isplatiti odštetu od 30 miliona evra. Naravno, to će platiti poreski obveznici, a ne politički bojovnici.
Sudbina se narugala Vučiću. Kad je raspisan tender za prodaju Sava centra po ceni koju su utvrdili eksperti, nije se prijavio niko sem Miroslava Miškovića, koji je platio i višu cenu od zatražene. E sad su „pljačkaševe“ pare bile slatke.
Uglješa Mrdić u izlaganju u Skupštini bio je vrlo precizan. Naveo je da iz budžeta treba da se izdvoji 152 miliona evra na ime odštete za vođenje krivičnog postupka u predmetima poznatim u javnosti pod imenima: „Stečajna mafija“, „Đubretarska mafija“, „Luka Beograd“ i „Miroslav Mišković“…
Šta bi sa tim novcem moglo da se podmiri, trebalo bi da izračunaju stručnjaci. Ali šta je sa odgovornošću? Postupke u predmetima izgubljenim pred sudovima pokretalo je Tužilaštvo za organizovani kriminal na odgovarajući politički mig.
I nikom ništa. Oni i dalje primaju plate, a narod i dalje plaća porez.
Autor je profesor u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
