Svaki Srbin ima stav o sadržaju udžbenika

ako je u nečemu uspešan, ovaj iščašeni režim spin diktature koji još uvek vlada Srbijom (iako sa sve većom mukom) spretan je u nametanju tema i debata kojima skreće pažnju sa brojnih većih problema ovoga društva, koja je uglavnom sama vlast izazvala, ili ih nije rešila.

Pa će se tako usred urbanističkog mega-haosa u Beogradu voditi polemika da li treba ili ne podići spomenik Draži Mihajloviću, i proterati posmrtne ostatke pok. J.B. Tita; ili će se totalni neuspeh naprednjačke politike prema Kosovu „zatrpavati“ trivijalnim izmišljotima o uspesima naše spoljne politike, koje potvrđuju instagram fotografije zvaničnika uzgred snimljene po hodnicima medjunarodnih skupova.

Jedan od ovakvih primera je i tema uvođenja tzv. „nacionalnih udžbenika“ putem koje se ozbiljan problem stanja osnovnog i srednjeg školstva i kvaliteta našeg obrazovanja pretvara u jeftin populistički narativ.

Efemerna vlada g. Đure Macuta se pohvalila (u nedostatku postignuća na bilo kom planu, osim podrške „ćacilendu“) predlogom zakona o izmenama zakona o udžbenicima kojim se poništava decenijski napredak u ovoj oblasti i uvodi monopol jedne firme pod nadzorom države na pisanje i štampanje velikog broja tzv. „nacionalnih udžbenika“.

Na ovaj način, umesto ozbiljne i stručne debate o načinu kako deci prenosimo znanje, o (ne)uspehu naših učenika na međunarodnim testovima poput testa PISA i dr, o materijalnom i drugom položaju nastavnika, o potrebama reformi obrazovanja u kontekstu svetskih promena, o adekvatnosti metodologije prenošenja znanja u novim uslovima interneta i veštačke inteligencije, o stručnim ocenama o kvalitetu naših udžbenika u međunarodnom kontekstu itd. zatrpani smo bizarnim tekstovima neoradikalske „šešeljevsko- vučićevsko-vulinovske“ provincijencije, od kojih su se neki prelili i na stranice „Danasa“: o tome da „Nemačka bombarduje nacionalnu svest srpske dece školskim udžbenicima“ i da je „obrazovanje u Srbiji bilo prepušteno tržištu, stranim fondacijama i izdavačkim monopolima“.

Nekada se svaki Srbin smatrao kvalifikovanim za izbor fudbalske nacionalne selekcije, a danas, čini se da su brojniji oni koji imaju stav oko sadržaja udžbenika koje su verovatno poslednji put videli u osnovnoj ili srednjoj školi.

Kao jedan od „kancelovanih“ autora udžbenika istorije za 5. i 6. razred i za sva četiri razreda gimnazije, slobodan sam da se uključim u ovu debatu i da, pored gornjeg, podsetim na sledeće:

• U našem sistemu odavno postoji institucija koja se zove „Zavod za unpaređenje obrazovanja i vaspitanja“ (ZUOV) koji u svom sastavu ima i „Centar za razvoj programa i udžbenika“. Nije mi poznato da su stručnjaci Zavoda odnosno bilo koji stručnjaci za udžbenike, nastavu i sl. dali negativno mišljenje ili izneli ikakav opšti stav oko udžbenika (niti da je to od njih traženo) koji bi mogao poslužiti nacionalističko-populističkoj kamarili iz SNS/ex-JULa da jednim potezom poništi toliki broj sasvim vrednih i kvalitetnih udžbenika,

• Kao što je poznato, Programe i planove obrazovanja, uključujući preciznu strukturu udžbenika određuje Ministarstvo prosvete; naslovi i podnaslovi, kao i sadršaj tekstova u udžbenicima zavise od programa koji se strogo poštuje prilikom pisanja (na primer, ukoliko su u programu pomenuti narod „Asirci“ u udžbeniku mora da postoji osvrt na taj antički narod i njihovu državu – u suprotnom udžbenik me može proći recenziju i postupak odobravanja i sl),

• ZUOV je takođe nadležan da putem svojih stručnih komisija nadzire izradu i objavljivanje udžbenika. Nikada nijedan udžbenik u ovoj zemlji nije bio štampan i distribuiran bez odobrenja nadležne državne institucije (niti je to moguće) kojom priliko se naravno vrši i detaljan nadzor nad sadržajem tekstova;

• Iz ličnog iskustva autora, kao i roditelja đaka i nekadašnjeg korisnika udžbenika, mogu da konstatujem da su kvalitet, izgled, posebno metodološki i didaktički sadržaj udžbenika istorije izuzetno poboljšani tokom poslednje decenije, kada se razvila konkurencija među izdavačima. Naši udžbenici ne zaostaju komparativno posmatrano ni za udžbenicima u drugim zemlja (lično sam pratio stanje u Francuskoj i Portugalu) pri čemu ovde ne ulazim u pitanje samog plana i programa istorije, tj. onoga što propisuje država;

• Kada je u bitanju cena udžbenika, na šta su roditelji s pravom posebno osetljivi, nema sumnje da je to jedno važno i legitimno pitanje, ali koje nema nikakve veze sa kvalitetom i sadržajem udžbenika, niti bi moglo da posluži kao motiv za ukidanje konkurencije i monopolizaciju tržišta, koja sigurno neće podstaći kvalitet niti bitnije uticati na cenu;

• Udžbenike, zavisno od predmeta, objavljuje na desetine izdavačkih kuća – sve su naravno registrovane u Srbiji- tako da priča o tzv. „nemačkom monopolu“ nije na mestu. Na primer, postoji 8 izdavača kada je u pitanju udžbenik istorije za 8 razred osnovne škole koje je pisalo 18 autora, među kojima se nalazi bar jedan akademik i 9 doktora istorijskih nauka.

Način rešavanja pitanja kvaliteta tj sadržaja udžbenika radikalsko-vulinovsko-đurinom metodom kanselovanja svih i davanja monopola jednom, mogao bi se uporediti sa slučajem kada bi se problem ekoloških standarda kod automobila rešio tako da se odredi samo jedan proizvođač za proizvodnju i distribuciju vozila. Kao i na tržištu udžbenika, monopol jedne firme bi time bio potvrđen, ali kvalitet sigurno ne bi bio poboljšan.

Posmatrano iz ekonomskog ugla, zanimljivo je da se sadašnja neoradikalska vlast odlučila za monopolizaciju tržište udžbenika dok se istovremeno stranom sektoru prepušta odgroman prostor u privredi, poput oblasti finansija (skoro da nemamo domaću banku, osim Poštanske štedionice) i drugih vitalnih sektora.

Upravo smo svedoci da se jedan broj državnih preduzeća koja se bave temama od nacionalnog značaja, poput voda, šuma, pošte, energije dr, transformišu u DOO što je samo korak ka njihovoj potpunoj privatizaciji.

Kao što je to uobičajena praksa ovog režima, poduhvat masovnog pretvaranja javnih interesa u privatni profit (od projekta Beograd na vodi do Srbijašuma itd), korupcije i pljačke, populistički se nastoji prikriti brisanjem u nacionalna prsa tj. galamom o uvođenju nacionalnih udžbenika. Vrlo providno, dugoročno neuspešno, a po škole i obrazovanje novih generacija jako štetno.

Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.