Foto: Moj Beograd FBNikola Selaković, univerzalni ministar u Vladi u stalnoj rekonstrukciji i antifašizam. Nespojivo bilo gde izuzev u saopštenju iz sedišta SNS-a. Celokupno dosadašnje delovanje, javni nastupi i privatne preferencije nedvosmisleno svedoče o njegovom viđenju združenih kolona u Blajburgu i svemu što je prethodilo, kao i potonjem razvoju društva i države na ovim prostorima Šta ga je nagnalo da brani spomen-obeležja iz mrskog mu vremena zla?
Ako preskočimo logično pitanje zašto policija nije otkrila indentitet počinioca koji su skrnavili spomenike u centru prestonice, posebno što im je jedina aktivnost razobličavanje mitova o blokaderima, zašto ministar policije nije bar deklarativno osudio ispisivanje parola na spomeniku Dimitriju Tucoviću, gde svakog prvog maja pre uranka i raspusnog slavlja polaže venac i ispit pravovernosti pred svojim drugovima?
Odakle Nikoli Selakoviću „dokumentovane činjenice“ sa kojima operiše u političoj borbi ili je to samo persiflaža? U dva dana, na prostoru ne većem od kilometra, grafitima, farbom i mržnjom zasuti su spomenici Dimitriju Tucoviću, Borislavu Pekiću, Gavrilu Principu i Spomenik narodnim herojima na Kalemegdanu.
Desetak dana ranije, ljudskim fekalijama je premazan spomenik ubijenom dečaku Dušanu Jovanoviću na Slaviji. Apsolutno niko, sem Ane Gođevac koja je promptno organizovala akciju čišćenja i Srđana Šajna koji je pravim imenom opisao čime se suočavamo ako ćutimo nad nasiljem koje se čine iz mržnje, nije se obazirao na vandalizam i obračunavanje sa uspomenama.
Dete koje su krvnici ostavili izubijanog u parku samog nije zaslužilo mnogo toga, ponajmanje da se zaštita spomen-ploče i održavanje čistote imena prepusti onima koji ne haju. Zašto tada Selaković nije poslao poruku, Dačić policiju da skine snimke sa brojnih nadzornih kamera?
Problem i nastaje kada se pojedinačni incidenti pretvore u raširenu pojavu, i kada odgovarajuća reakcija nadležnih institucija izostane: kada komunalne službe ne uklanjaju nepočinstva, kada policija ne želi da traži ko ih ispisuje ili zamazuje, ili zna, a neće da reaguje na muraliste, kada sudovi tretiraju tu pojavu kao urbitni vandalizam, a ne kao govor mržnje, i najgore – kada ovdašnja politička oligarhija minimizuje i relativizuje čitavu tu pojavu izmeštajući je iz konteksta prema nahođenju i potrebi.
Na spomenicima nije ispisano ništa što ne izgovaraju predstavnici vlasti u svakodnevnom obraćanju javnosti. Grafiti mržnje su nastali kao refleksija postojećeg vokabulara i odnosa. Deo su njihove maratonske borbe za glasove.
Selaković koji ljude iz kulture i one koji se bave zaštitom kulturnog nasleđa naziva ološima i kriminalcima, neke i ustašama, ne može biti iznenađen ispisanim svojim repertoarom na mermernoj ploči. Selaković koji tercira opskurnom pevaču dok se studio „Informera“ ori od poništavanje jednog naroda ne može nikako biti zaštitnik istorijskog pamćenja. Ne sme. Nije on taj.
U civilizovanim zemljama političke elite, verske starešine, intelektualci i mediji odgovorni su za osudu fašističkog ili ekstremnog nacionalističkog ponašanja. Mnogo bitnije je ono što u ovoj zemlji izostaja tokom celog ovog veka. Osigurati mladima da kritičkim razmišljanjem i savremenim pristupima razumeju složenu prošlost, ovladaju znanjem i osposobe se za odupiranje autoritativnom režimu bez obzira na ideologiju.
Politička nomenklatura ne želi da Dušan Jovanović bude deo istorije koju je nužno zbog nas samih i budućnosti da štitimo. Za njih je Dimitrije Tucović nezgrapni spomenik koji bi da isele, kao što je iseljen iz udžbenika.
Tako se i dogodilo da na bronzanom poprsju bude ispisana ustaška oznaka. Ne znaju o pravdi, ne znaju o pomirenju, ne znaju o solidarnosti, ne znaju ni da je Tucović poginuo u uniformi srpskog rezervnog oficira.
Autorke je novinarka sa Vračara
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
