Tajkuni mogu mirno da spavaju

Mere Vlade, u ovom slučaju usvajanje Predloga navedenog zakona, dovešće do daljeg nekontrolisanog povećavanja javnog duga po osnovu obeštećenja korisnicima restitucije, a zbog prodaje u bescenje i poklanjanja građevinskog zemljišta, kao posledicu će imati i ogromno smanjenje ukupne vrednosti državne imovine.

Ukoliko su tačne informacije objavljene u medijima, a nema razloga za sumnju u objektivnost i profesionalnost novinara, onda se ova zemlja zaista nalazi u situaciji u kojoj hitno mora provesti reformu javnog sektora, uključujući i državnu upravu, toliko duboku da u korenu saseče i žestoko sankcioniše dosadašnju tajkunizaciju, zloupotrebu političkog položaja koja je to omogućila i korupciju izraslu iz nje.

Vest da je Vlada Srbije jednoglasno usvojila Predlog zakona o uređenju prostora i izgradnji, dovodi ozbiljno u pitanje kredibilitet članova te vlade. Iz saglasnosti ministarke finansija, jasno je da Ministarstvo finansija nije uradilo nikakvu analizu sprovođenja predloženog zakona, što stvara uslove da se ogromna šteta nanese državi i njenim građanima. Samo zbog nemogućnosti da se sprovede denacionalizacija građevinskog zemljišta, jer će ono postati vlasništvo sadašnjih korisnika, država će kreirati ogroman javni dug, ne manji od 10 milijardi evra. Koliko će državu i njene građane koštati predviđeni način prodaje zemljišta sadašnjim zakupcima, nije moguće izračunati, ali se sigurno meri milijardama evra.

Na račun Nacrta još ranije su u stručnoj javnosti isticane mnoge primedbe, a u Predlogu zakona ne vidi se da su one i uvažene. To prosto navodi na zaključak da ovaj predlog i ne ide u pravcu poboljšanja uslova za izgradnju, kako je to proklamovao ministar Oliver Dulić, nego je njegov cilj da definitivno reši tajkune glavobolje izazvane stalnim pominjanjem zloupotrebe građevinskog zemljišta. Naime, jedna od odredbi ovog zakona omogućava zakupcima da postanu vlasnici ukoliko plate jedan odsto tržišne vrednosti zemljišta. Utvrđivanje tržišne vrednosti nečega što nije do sada bilo u prometu, vrlo je problematično, pogotovo ako to treba da učini Poreska uprava, koja je organ državne uprave, a ne instrument tržišnog poslovanja. Svesni smo problema eksproprijacije parcela duž trase zaobilaznice oko Beograda, često pominjanog od strane ministra Milutina Mrkonjića, ali bi u ovom slučaju mogao poslužiti i kao mera procene vrednosti građevinskog zemljišta. Naime, bivše poljoprivredno zemljište volšebno pretvoreno u građevinsko u zoni aerodroma i obilaznice, sada ima vrednost ne manju od 50 evra za kvadrat. Ukoliko pođemo od te cene, možemo tvrditi da zemljište na kome je, na primer, izgrađen poslovni kompleks Ušće ili stambeno-poslovni Belvil, ima makar dvostruko veću cenu. Pod uslovom da Poreska uprava uopšte proceni vrednost građevinskog zemljišta na oko 100 evra za kvadrat, po predloženom zakonu, firme koje su sagradile ove objekte dužne su da plate po jedan evro za svaki kvadrat građevinskog zemljišta koje koriste. U uređenim demokratskim zemljama, zakup građevinskog zemljišta na godišnjem nivou je mnogo veći od ove cifre. Za ovu propoziciju zakona čula su se tumačenja da je vlasnik objekta kroz zakup već isplatio veći deo vrednosti zemljišta.

Da li je to baš tako?

Institut zakupa građevinskog zemljišta postoji u ovoj državi tek od 2003. i uveden je tzv. Šumarčevim zakonom o planiranju i izgradnji. Dakle, vlasnici pomenutih objekata su samo u poslednjih pet do šest godina mogli plaćati besmisleno mali zakup, određen odlukama gradske uprave, a ne tržišnim mehanizmima. Ukupno plaćanje po osnovu zakupa u proteklom periodu, ne premašuje jedan odsto ranije utvrđene vrednosti. To znači da će za vlasnike objekata i zakupce ukupan trošak pribavljanja građevinskog zemljišta biti manji od dva odsto njegove ukupne vrednosti. Koji su razlozi da država prilikom prodaje svoje imovine bilo kome da popust od 98 odsto? Da li postoji bilo kakav državni interes da bilo kakav popust uopšte bude moguće odobriti određenoj poslovnoj grupi, a na trošak svih građana?

Kada se stvari kvantifikuju, veliko je pitanje zašto je ministarka finansija dala saglasnost na predlog zakona. Da li je ona razmišljala na koji način će se nadoknaditi izgubljena vrednost državne imovine u prometu? Da bi običnom građaninu ovo bilo jasno, mora znati da nijedna vlada na svetu nema pravo da u svom mandatu smanji vrednost državne imovine. Novac od prodaje nekretnine mora se adekvatno investirati da bi se uvećala, ili u najmanju ruku zadržala vrednost. Normalno da loše vladanje i poslovanje dovode i do gubitaka, ali u tom slučaju za članove vlade postoje političke i zakonske sankcije, što kod nas nije slučaj.

Takođe se postavlja pitanje da li je ministarka finansija razmišljala na koji način će naplatiti porez na promet apsolutnih prava (u prometu nekretnina) koja iznose 2,5 odsto vrednosti tog prometa. Da li će zakupci na ime tog poreza, morati da plate po 2,5 evrocenta (oko 2,35 dinara) za svaki kupljeni kvadrat zemljišta? I konačno, da li je ministarka razmišljala da toliko potrebni novac za budžet namakne od onih koji najviše novac stvaraju i najviše ga imaju, a da ionako niska primanja i penzije oslobodi toga nameta?

Mogu donekle razumeti mladalački žar ministra Dulića koji ga tera da se bavi stvarima koje ne zna, ali je neshvatljivo da ministarka finansija, ali i predsednik Vlade koji je renomirani ekonomista, dozvoljavaju da se zarad mirnog sna nekolicine tajkuna, rasproda budućnost našeg potomstva.

Iskreno se nadam da će predsednik ove države imati dovoljno političke mudrosti i lične hrabrosti da ne dozvoli donošenje i sprovođenje ovog zakona, iako je on izašao iz kuhinje njegove partije, po svemu sudeći sa jedinim ciljem da se tajkunima omogući da se dočepaju i poslednje stvari koju nisu mogli kupiti, građevinskog zemljišta.

Autor je arhitekta, konsultant za investicije