foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Nisam očekivao da će moj tekst „Stranica iz dnevnika penzionera“ izazvati toliko reakcija. Neki su, pogrešno, shvatili da je to stranica iz moga dnevnika pa me pitaju zašto tako crno gledam na život. No, i bez toga ja sam u problemu. Moj bliski prijatelj se ljuti što širim defetizam i beznađe, jer ovaj život, i pored toga što je tvrd, ima i lepote.
Kaže da jedan njegov vremešni poznanik razmišlja i govori samo o smrti. Pošto su mu generacijski poznanici poumirali, ostala su samo njih trojica. Zabrinut je ko će ih ispratiti do večne kuće i ko će im održati posmrtno slovo. Došao je na genijalnu ideju.
NJih trojica će jedan drugom napisati oproštajni govor tako da će svaki imati te ispraćajne reči. Onaj koji pretekne izgovoriće ih na grobu onoga koji odlazi. Samo tu postoji jedan problem. Da li će imati ko da sluša taj oproštaj?
Moj prijatelj je, i pored protesta i blokada, pun vedrine. Protestuje ceo svet – Francuzi, Nemci, Slovaci, Rumuni, Amerikanci pa to ne znači da treba kukati. Poziva se na reči Pabla Nerude, čuvenog čileanskog pesnika, koji je rekao „kad bih živeo i sto godina, moj najlepši dan bio bi sutra“.
Filozofija optimizma. I on onima koji gledaju crno izlaže svoja viđenja. Prva njegova ocena je da pesimizam dolazi iznutra, iz duše samoga čoveka. Dvojica ispisnika žive u približnim uslovima.
Imaju stanove, prijednake penzije dovoljne da podmire sve mesečne troškove, da dva puta mesečno iziđu u restoran na ručak. Imaju i unuke, dovoljan razlog za vedriju starost.
Jedan je zadovoljan, a drugi stalno kuka. I jedan i drugi ostaće takvi kakvi su. Spolja se ne može uticati.
Kako se moj prijatelj spasava od usamljenosti? Kaže da je knjiga najbolje utočište. U nju on beži kad mu je teško, kad hoće da se preda mislima i maštanjima, kad hoće da se nasmeje i odmori (Nušić).
Drugi njegov savet je da nikad ne treba doći u situaciju da ne znaš šta ćeš sa sobom, a to znači da ne treba dozvoliti da te „pojede vreme“. Treba održavati veze sa strukom i imati neki dnevni sadržaj.
Valja raditi gimnastiku, čitati knjigu, slušati muziku, posetiti izložbu. Starost nisu bore na licu, namreškana harmonika na uglovima očiju, starost je ravnodušnost. Starost je džangrizanje, nervoza, pridikovanje.
Moj prijatelj ima recept za borbu protiv zaboravnosti. Naročito se lako, u starosti, zaboravljaju imena. Ona voli da sluša kako peva Staniša Stošić, ali mu često zaboravlja ime. Povezao je njegovo ime sa glagolom stati (zapovedni način stani) i ta veza je dobro rešenje.
Sama usamljenost je, kaže on, vrlo složen pojam. Čovek može biti sam, a ne biti usamljen. Može se svojoj mašti družiti sa Dostojevskim, polemisati sa njim, osporavati njegova religijska shvatanja. A može i u ogromnoj masi biti usamljen ako je uvučen u sebe i predao se samoizolaciji. Zaključak: i samac ne mora biti usamljen.
Moj prijatelj je uradio neku vrstu kodeksa kojeg treba da se pridržavaju ljudi trećeg doba da bi bili srećni, a ja prepisujem neke njegove savete:
Nemoj da štediš, kupuj unucima čokolade, pare ti na onom svetu nisu potrebne.
Oblači najnovije odelo i kad ideš na pijac, nemoj ga ostavljati moljcima.
Nemoj kritikovati mlade, seti se svoje mladosti.
Slobodno posmatraj mlade lepotice u suknjicama, gledanje nije zabranjeno.
Idi ponekad na izlet. Iziđi iz sebe.
Razmišljam, dobri mu ovi saveti. Valjalo bi da ih poštujem.
Autor je profesor u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
