TERETANA

Tako je bio potresen da su neki pomislili da mu treba neizostavno sakriti ključ od kupatila. Drugi su opet procenili da mu je svejedno: ionako će ga „ubiti“ Boris. Ali, nisu nas dugo pustili da mislimo. Lepo se videlo kad je stvar u svoje ruke uzeo nadaleko čuveni PR-par. I njima je sve to teško palo, ali bili su otvoreni sa nama, svojim ibijevskim narodom: jači smo nego ikad. Da nam mišljenje, uostalom neobavezujuće, Međunarodnog suda pravde u Hagu, nije tako teško palo, mi bismo, možda, tokom ove nedelje prestali da se toliko bavimo razlazom jednog jakog muškarca sa ženom koja ga je u javnosti napravila takvim. Narodu treba otvoreno reći: Miroslavom Miškovićem, poznatijem kao gazda Miško, i Milkom Forcan, dosad poznatom kao „deset najmoćnijih žena Srbije“, bavićemo se još. Što više, to bolje. Bilo bi dobro da država u ovom slučaju apstinira i da Milki i Mišku pruži priliku koju je Vuk Jeremić pružio sam sebi. Da i njima neki sud uzme pravu meru. Dosta je bilo PR-a. Da li će Miško „izlomiti“ Milku ko keks ili će Milka „rasklopiti“ Miška, to vam je prošle nedelje bio omiljeni predmet svih kafanskih razgovora. Ne bi me iznenadilo da u ovoj stvari priliku za zaradu pronađu i kladionice. Međutim, ima jedna karika koja nedostaje. Niko u Srbiji nije sposobniji za poslove „rasklapanja“ od Mlađe Dinkića. Čuj, sposobniji. Niko, osim Mlađe, za taj posao nije sposoban. A on se (još) nije uključio.

MNOGO SMO LENJI: Neću da budem paranoična, ali da nas baš na dan velike haške odluke Republički zavod za statistiku onako sve džumle izvređa – tome se nisam nadala. Baš su tog dana našli da objave kako tačno 1.355.159 žena i 898.134 muškarca u Srbiji ne bi radilo ni da im se nađe posao. Taman posla. Tako su sa nama, u jednom danu, dvaput bili intimno otvoreni: oni su onako nesposobni zato što smo mi ovako lenji. Gde je motka?! Žao mi je, ali ja ne poznajem mnogo takvih koji ne bi radili ni da im se nudi. Inače, ne priznajem opravdanja te vrste, ali ako ima imalo istine u ovoj velikoj statistici Republičkog zavoda za statistiku, treba podsetiti da smo mi dugo živeli u socijalizmu, gde je o svemu brinula država, i da smo onda dosta dugo živeli pod sankcijama kad su prinudni plaćeni odmori bili gotovo uobičajena pojava. Ali, eto, Austrija je kapitalistička zemlja, iz tog germanskog kruga poznatog po radinosti, čiji je predstavnik službe za zapošljavanje za jedne novine govorio o tome kako se tamo tretira dugoročna nezaposlenost. To je svaka nezaposlenost koja traje duže od 12 meseci. U Austriji se veoma vodi računa o tome da broj ljudi koji su bez posla 12 meseci ne pređe kritičnu granicu. „Kada direktor regionalne službe za zapošljavanje vidi da postoji problem sa dugotrajno nezaposlenima, on ga mora rešiti. Na primer: vi ste moja saradnica, imate 300 nezaposlenih o kojima morate da brinete, a ja ih sortiram u sistemu evidentirajući sve one koji su duže od 10 meseci nezaposleni. Onda dođem kod vas i kažem vam: ako ništa sa njima ne uradite, oni će preći kriznu tačku od 12 meseci bez posla. Potom nas dvoje donosimo odluku da se sledećih nedelja koncentrišete samo na te osobe i izradite plan šta ćete sa njima, i to plan sa konkretnim merama za svakog nezaposlenog.“ Kad smo mi već toliko lenji, jesu li naše službe zapošljavanja ovako vredne?

MNOGO SMO DRSKI: Mirko Cvetković je najzad počeo da se sastaje sa premijerima država iz regiona. Mada sa njima nemamo problema. Sem onih svakodnevnih, ljudskih. Možda su baš ti problemi sada došli na red da se rešavaju. Tako je u Sarajevu govorio o našoj visokoj nezaposlenosti od 19,2 odsto. Strah od gubitka posla, a ne od posla u Srbiji je tako raširena pojava da bi nekoga trebalo da zabrine. Pošto nije uzrokovana samo krizom. Tako da je velika statistika Republičkog zavoda o našoj još većoj lenjosti – gotovo drska.