Tikalo šalje par sivih golubova Ludom Đoki u Bor

Kad je „otišao svojim poslom’’ nove drugarice su me opomenule da se ne kačim sa njim, hoće iz čista mira da prebije, „lud’’ je. Onda su mi ispričale da je on nekad bio „normalan’’, ali mu je, negde u pubertetu, umro stariji brat, Đoka je na sahrani plakao i plakao – sve dok se nije onesvestio. Od tada je „lud’’.

U pauzi narednog treninga Đoka mi je prišao i na tipičnom srpskom jeziku istočne Srbije ozbiljno rekao; „Imaš dobar šut. E, ako te neko samo pipne, ti da mi kažeš, ću ga ubijem!’’ I tako počne prijateljstvo moje i Đoletovo, naravno niko nije smeo da me pipne.

U mom prvom gimnazije odlazi Đoka u vojsku, dobijam pisma koja se završavaju sa „Primi mnogo pozdrava od vojnika Đoku’’. Bio je ponosan što je u JNA, i što će, ako zatreba, braniti svoju domovinu. Mojoj majci je ovo bio najlepši deo svakog pisma. Kako je rečnik u tim pismima bio malo ograničen, ona me posavetuje da napišem Đoki da počne tamo da odlazi u biblioteku i da gleda da što više čita. U odgovoru na moje pismo je stajalo da dosta čita „Politiku ekspres’’ i „Čik’’.

Prošle su neke godine, ja na valjda drugoj godini studija u redakciji „Ježa’’(Terazije 27), ispred sobe u kojoj su sedeli Brna Crnčević i Nikola Rudić, upoznajem Mihajla Đokovića Tikala i sa još nekim mladim ljudima odlazimo u Bezistan na kafu. Hemija, briljantno opisana u nikad kod nas prevedenoj knjizi „Leadership and the New Science’’ (Berrett-Koehler Publishers’’,1994) proradi između Tikala i mene. Prijateljstvo, zakucano, nema šanse da se ekser izvadi.

Malo o tom „Ježu’’, krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih. Pišu: Brana Petrović, Brana Crnčevic, povremeno Vlada Bulatović VIB, Gordan i Velibor Mihić, Miro Glavurtić, Milovan Vitezovic, Milenko Vučetic, Pera Cvijić…

Karikaturisti: Koraks, Nikola Rudić, Desa Glišić, Rade Ivanović… Matija proteran na deset metara udaljenosti u „Čik’’.
Tikalo, mladi slikar, nepoznat srednjoj klasi, živi, tačnije preživljava (od po jedne ilustracije nedeljno u „Ježu’)’ u potkrovlju sa velikom terasom na Voždovcu i gaji svoje golubove. U tom malom prostoru skupljaju se golubari, od tapkroša, sitnih i nešto uspešnijih džeparoša do jednog visoko rangiranog generala JNA, pa je jedan baš visoko rangirani i od velikog ugleda džeparoš, za vreme svađe oko toga koji golubovi najbolje lete, sa velikim prezirom rekao generalu: „Ne seri, bre, Momo! Nemaš pojma!’’

Golubarske idile ovog stila je mogla da rasturi samo jedna osoba na planeti Zemlji: Mama Vasilija. Kad bi doputovala iz Čačka prvo bi razjurila tu „mangupariju’’ što ometa njenog sina da slika, pa bi onda krenula da čisti i sređuje stan atelje. Taj stan mu je ona obezbedila, pričala mi je kako je otišla nenajavljena kod gradskog sekratara za kulturu, Milana Vukosa, i postavila mu pitanje: „Kako Vi mislite da moj sin slika kad nema gde? ’’ Kojim je tonom bilo postavljeno ovo pitanje može da zamisli samo onaj ko je poznavao Mamu Vasiliju,

Eee, pusto komunističko…

Sredinom sedamdesetih nađem se sa mojim drugarom Đokom u Boru i tu tek saznam da je i on strastveni golubar, hoce da kupi par nekih retkih golubova, pisao na sve strane u Jugoslaviji, ali ljudi ili nemaju, ili neće da prodaju.

Beograd je veliki grad, da se raspitam. A on ne pita šta košta.

Vratim se za Beograd i pravo kod Tikala, da mi on pronađe prodavca.

Ispričam mu Đokinu sudbinu, da u gradu sa mnogo nasilja niko nije smeo da me takne, a i ono: „Primi mnogo pozdrava od vojnika Đoku’’.

Tikalu pune oči suza, ja mislim mrka kapa, niko od njegovih golubara nema te golubove.

„Mozda bi i general Moma mogao da pomogne, ipak je on neka marka ’’, kažem.

„Platićemo! ’’

Moj dobri drug Tikalo se nasmeši i kaže mi: „Slušaj, Ksenijice moja, imam ja takve golubove. Pokloniću mu jedan par. Dođi sutra da ih pokupiš“.

U zakazano vreme Tikalo mi je dao veliku kartonsku kutiju sa nekim rupama kroz koje sam uspela da razaznam da su golubovi bili tamno-sive boje. Predala sam je vozaču autobusa na liniji Beograd-Bor

Autorka je magistar ETF-a

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.