Tolstojeva drama

Sve znamo o kraju piščevom, koji je u 82. godini krenuo iz doma u susret smrti, i vraćajući se s puta umro na železničkoj stanici Astapovo. Sve znamo, ali tajna ostaje tajna i telegram koji je poslao „starcima“ je tu, ali starci – duhovnici nisu došli, a izgleda ni pisac nije to poželeo. Sahranjen je u selu Jasna Poljana, bez krsta i hrišćanskog opela.

Ova ne samo lična drama Tolstojeva započela je davno, godine 1885. I ostao je njegov zapis – „Rasprave o Bogu i veri su me dovele do jedne velike ideje i ja osećam da sam sposoban da za njenu realizaciju uložim celi svoj život. To je stvaranje jedne nove religije koja bi odgovarala nivou razvoja čovečanstva, i bila bi religija Hrista, ali očišćena od svih dogmi i misterija, praktična religija koja bi dala sreću budućeg života, koja se daje ovde na zemlji.“ To je „program“ i veliki pisac nije u tome bio sam. Njegovi savremenici D. F. Straus i E. Renan u tom su pogledu poglavlja u evropskoj kulturi. Nema potrebe navoditi više iz knjiga Tolstojeve kritike crkvenih dogmi, ni iz pisma Sinodu RPC, ili one s prkosnim naslovom „Neću da ćutim“. Sve je poznato: crkve, kaže Tolstoj, „šire štetnu laž“. Nema vaskrsenja i čitava crkvena praksa je „strašno svetogrđe“, jer Isus iz Nazareta nije Bog, i sve o njemu što se čuje u liturgiji je „grubo i prizemno vračanje“. Iz pozicije filozofskog imanentizma, veliki pisac ne štedi ni Crkvu ni državu, ali to nije upućeno samo ruskoj crkvi njegovoga doba, koja ga je 20. februara 1901. godine isključila iz Crkve i vere. Anatema je odjeknula u celom svetu, i sve oko nje ne smiruje se ni danas, ni u Rusiji ni u svetu. Odjeknula su zvona i glas koji proklinje „prezrenog i opakog ruskog Judu“. Danas, kada se u Rusiji i u svetu postavlja pitanje o tome mogu li se Crkva i Tolstoj pomiriti – a to je jedan od zahteva iznet u Rusiji – valja neke činjenice makar pomenuti. Ne, sigurno se ne mogu pomiriti iz više razloga, i pomirenje ostaje lepa želja dobronamernih. Crkva hrišćanska stoji na Nikeo-Carigradskom Simvolu vere, a to je credo, ili kako mi pravoslavni kažemo vjeruju. Čistavak slušamo svake nedelje po kome je Isus iz Nazareta „Bog rođen a ne stvoren, i to pre svih vekova“. Naravno to je i L. N. Tolstoj znao, i to se svakodnevno ponavlja u Crkvi, jer na tome Crkva stoji. Bez toga Crkve nema. Tačno je da je Tolstoj „sam sebe odlučio od Crkve“, kako i stoji u saopštenju Sinoda, ali to se ne tiče samo Rusije i ruske crkve. I to je Tolstoj znao, i stoga je odgovor na gornje pitanje suvišan – pisac ovog zapisa sa odgovorom i ne hita. Tolstojeva drama je u tome, ali i misterija koja prati sve to. I nedavno je saopšteno iz RPC da za Tolstoja oproštaja nema. To ne znači da Tolstoj nije imao dovoljno motiva i razloga za svoj čin. O sprezi despotske države i Crkve sve je znao, ali to nije suština ove egzemplarne ljudske drame. Još 1996. godine pokušali su u Rusiji da osnuju Tolstojevu crkvu, ali se ona brzo ugasila i ostala minorna.

Još nekoliko činjenica valja pomenuti, umesto brzih odgovora, i o njima se u hrišćanskom naučnom svetu vode burne rasprave.

O tome kako se mogu pomiriti humanistička nauka i poruka iz jevanđelja i kada će to biti, rano je govoriti, jer najmanja jedinica za računanje vremena u Crkvi je jedan vek. Kakav će to kopernikanski obrt biti i kada, i o tome nema smisla nuditi odgovore kakvi se inače svakodnevno nude. U svetu danas nema jedne hrišćanske crkve. U vreme kada je Lav Tolstoj bio odlučen od crkve godine 1901. u svetu je bilo crkava i manjih i većih hrišćanskih denominacija 1.880, a danas taj broj dostiže fantastičnu cifru od 33.800 hrišćanskih denominacija, kako saopštava u svojoj statistici francuski dnevnik „La Croix“ od 28. februara 2002. godine. Tolstojeva poruka nenasilja stigla je do M. Gandija, i on je na njoj gradio modernu Indiju, oslobođenu kolonijalnog ropstva, a danas se ta filozofija zove politička filozofija nenasilja i nenarušivosti ljudskih prava. Svi se pozivaju na Isusa iz Nazareta, ali i to ovde ne mora biti od posebne važnosti. Za neki odgovor valja imati na umu neke činjenice. Godine 1945. u pustinjskom pesku kod Nag-Hamadija nađena su neka jevanđelja koja uglavnom nazivamo „gnostičkim“ i potiču iz najranijeg perioda hrišćanstva. To su nova jevanđelja u odnosu na ona četiri kanonska, i onaj ko je čitao ta jevanđelja uz komentare naučnika i teologa – najpoznatiji je jedan pravoslavac u Francuskoj – znaće dobro da će se nešto u budućnosti morati menjati, ali kada – o tome je rano govoriti. To već potvrđuje da Tolstojev izazov traje i danas i nameće se budućim generacijama. Sada ipak znamo više i o Isusu, i o počecima Crkve, kao što znamo i sve ono što predstavlja svetootačko nasleđe velikih tumača. Oni pak koji traže danas i ovde neki odgovor – čega se autor ovog zapisa trenutno namerno kloni – trebalo bi da se u ovom momentu pozabave knjigama naučnika koji tragaju za hrišćanstvom i njegovom istinom u budućnosti. Jer ono što je dokazana naučna činjenica vredi ako „uraste“ u svest i emocije svih ljudi našega vremena. U tom smislu, najbolji saputnik može biti knjiga francuskog akademika koji se zove Jean Delimeai „Un shristianisme pour demain – le christianisme va-til mourir“. Poslednje dopunjeno izdanje ove knjige objavljene u Parizu 2003. godine. Odonda, sledi knjiga za knjigom koja traži put i smer onoga o čemu je Tolstoj razmišljao.

Tolstojeva lična drama je u tom smislu ujedno i drama savremene nauke i savremene hrišćanske misli. Ova drama još nema svoj epilog, ali to i nije važno. Umesto epiloga, imamo poziv na dijalog, a to je ono što je veliki pisac i pomišljao onog novembarskog dana na železničkoj stanici Astapovo, godine 1910. kada je i umro.