Trut ili Brut?

Nataša B. Odalović Posle sunčanih dana, u sredu se naoblačilo, evo promiče kiša, hladno je. U Specijalnom sudu govore danima nekakve završne, konačne reči. Hladno je oko srca. Danas je zvučalo još „konačnije“, jer je u moru ludila koje sa svih strana, bez izuzetka, godinama prati ovaj proces, nekako kulminiralo izjavom advokata Vukasovića, koja je možda pogrešno preneta, ili je lapsus godine, možda se neumesno šalio, kao kada smo crnohumorno davno pisali i govorili da će na kraju ispasti kako je Đinđić streljao samog sebe. Možda samo ja nisam dobro razumela, ali advokat odbrane Nenad Vukasović izjavio je, tako bar prenose agencije, da bi trebalo ispitati doprinos samog Đinđića svom ubistvu (!?). Takvo što nikada nisam čula. Sve i da su umešane strane službe kako kaže Vukasović, ili UDBA, kako kaže advokat porodice Đinđić Srđa Popović, ili ma ko od svih koji su se preko medija prozivali sve ove četiri godine, ipak, izjaviti u završnoj reči da treba ispitati doprinos žrtve vlastitom ubistvu meni zvuči kao sumrak pravnog sistema jedne zemlje. Možda se nespretno izrazio, kaže moj kolega. Možda. Ali, šta ako nije? Šta ako stvarno dolazimo do tog stupnja urušavanja pravnog poretka da na suđenju za ubistvo tvrdimo da bi trebalo ispitati „doprinos žrtve ubistvu žrtve“. Zamislimo, evo, pozivam i advokata Vukasovića da zamisli i on, bilo koje drugo suđenje za ubistvo, da li bi ikada, ma koliko bio čak i ubeđen u nevinost onih koje brani, rekao nešto slično. Izgleda da je samo na suđenju za ubistvo premijera Đinđića stvarno sve moguće. Sve drugo je manje važno od te rečenice, to da li je Brut ili Trut, da li je život ili smrt, buka je, možda nismo dobro čuli…
Ne govorim ovo nimalo ostrašćeno, osim tuge ne poznajem druga fakta ovog zločina. Nisam ni u jednoj od kolona sigurnih u samo jednu jedinu istinu. Nažalost, kao i većina naših građana, nemam šta pouzdano da tvrdim, ne zato što su građani tako hteli, nego zbog hotimične medijske šarade koju su napravili svi čuvari najrazličitijih scenarija.
Ostaje, primerice, nejasno i to, o čemu sam već pisala na ovom mestu, zašto se – ako se toliko dugo govori o političkoj pozadini kao skoro pa najvažnijoj stavci za one koji na njoj insistiraju – niko se nije potrudio da se u optužnici nađe taj deo koji bi se eventualno odnosio na političku pozadinu? Jer, jedno je pričati o tome u medijima, a sasvim drugo imati tu priču jasno u optužnici. Portparolka suda Maja Kovačević-Tomić tek nedavno je, obrazlažući zašto niko od političara nije dobio poziv od suda da svedoči, rekla da se sud rukovodi samo onim što piše u optužnici, a kako se optužnica odnosi samo na one koji sede na optuženičkoj klupi, a ne na „pozadinu“, onda se ne može ići izvan optužnice. Teško je stoga sve to razumeti. Ali, ipak, konačno, najteže na dušu padaju navedene reči advokata Vukasovića, jer su tako sročene, da kao kakav verbalni malj još jednom nemilice udaraju po žrtvi. Posao advokata jeste da brani svoje klijente svim sredstvima, ali, da li baš svim, jer i advokat je humano čeljade, zar ne? Ili bi bar trebalo da jeste. I zato, ne shvatam, i u slučaju da je sve moguće, svaka pozadina, razni naručioci, motivi… Sve se može reći, sve je moguće, samo to jedno nikako nije moguće: ispitati „doprinos žrtve atentatu“. Kako ja i dalje ne mogu da verujem da je bilo ko ovako nešto izjavio, a kako je danas sreda i ne mogu da tonski proverim verodostojnost ovih navoda, izvinjavam se zaista advokatu i čitaocima ako se do petka ispostavi da to nisu njegove reči. Ali ako jesu, ne znam šta reći. Mislim da će čovek koji ih je izgovorio sa njima odlaziti na spavanje i buditi se do kraja života, onda kada se strasti stišaju i kada ljudskost i savest nadjačaju sujetu, želju za jakim nastupima. Makar i u dubokoj starosti, sigurna sam, čovek koji je izgovara da treba utvrditi doprinos žrtve sopstvenom atentatu, moraće da se suoči sa sobom, sa svojim potomcima, sa Bogom. Bolno je, verujem, bilo gospođi Mili Đinđić da čuje taj tupi udarac još jednom. Ali, sigurna sam, jednom će tako bolno na duši biti i onom ko je taj bol izazvao.
Suđenje se bliži kraju. Ono u čemu se slažu sve strane jeste da nismo bliži istini nego što smo bili na početku procesa. Presuda će biti izrečena. Kome? Specifičnost ovog procesa je to da i tužilac kaže da ima „iza“, i advokati porodice da ima „iza“, i advokati optuženih kažu da ima „iza“. To „iza“ za svakog od njih predstavlja nešto drugo i neke druge. Sve te strane kao da bi da sude tom „iza“, ali to „iza“ ispada neko fantomsko „iza“ jer menja i lik i delo i agregatno stanje u zavisnosti da li ga optužuje tužilaštvo, odbrana ili advokat porodice. U svakom slučaju, zvuči smešno, ali „iza“ je jedino sigurno krivo za sve. Šta je to „Iza“? Zašto se samo oko forme „iza“ ali ne i oko sadržaja „iza“ svi navedeni slažu? Da li je to ono „iza“ koje transcendira istinu tako što transcendira svet prividnih očiglednosti i ulazi u svet nerešivih aporija koje su i u svim sličnim tragedijama koje svet pamti, uvek završavale kao nerešene zavere, koje je moguće otkriti tek nakon jednog veka?