U čast Crvene armije

Gordana Logar Možda je preterivanje, a možda i neprimereno, zapaziti kako je ove godine 20. oktobar, nekad takozvani Dan oslobođenja Beograda, a sada sećanje na pobedu nad antifašizmom u Drugom svetskom ratu, obeležen nešto prikladnije. U svakom slučaju vidljivije od ranijih, gotovo u senci polaganja venaca na Groblje oslobodilaca Beograda što je uglavnom činio neko iz vrha gradske izvršne vlasti.
Kako je to praktično trajalo poslednjih pet godina nije neprikladno postaviti i pitanje šta se to sada promenilo, pa je predsednik države obeležio ovaj jubilej (63 godine), da li je reč samo o protokolu ili nečem drugom, jer konačno i dosad su valjda takođe demokrate bile na vlasti u Srbiji? Pitanje je kolokvijalno, jer sigurno ima mnogo onih na odgovornim dužnostima koji bi rekli da je i „svih prethodnih godina“ to po protokolu bilo „odrađivano“, a da je samo ukinut državni praznik zvani 20. oktobar. Možda jeste i tako, a možda je posredi i nešto drugo. Bar ovde i danas, u razvijenoj demokratiji gde i „Nacionalni stroj“ ima svoja prava na misao, reč i izražavanje bez posledica, ako ne baca kamenje na druge i povređuje ih skrivajući se od policije – iza ćoška.
Prva okolnost koja je mogla da učini ovogodišnji 20. oktobar nešto malo drugačijim može, po slobodnoj proceni, da bude zvanično, zakonsko izjednačavanje partizana (naroodnoslobodilački pokret) i četnika u borbi protiv fašizma, nacizma i nemačkih okupatora što je dokazano u postupku pripreme zakonskog teksta. Dakle, to više nije samo tamo neki partizanski praznik, socijalistički ili kako se to sada govori komunistički trik kojim se pokazivalo da su oni samo bili oslobodioci.
Druga okolnost je da su se odnosi sa Rusijom znatno promenili zbog Kosova, ali i spremnosti ruske strane da sveobuhvatno obezbedi bolju energetsku budućnost Srbije što je bilo potpuno zapostavljeno kao mogućnost davne 1948. godine kad se Moskvom moralo prekinuti zbog, između ostalog kako se tvrdilo, namere da se dominira i koriste ovdašnji prirodni, energetski i drugi resursa. Doduše, to nikako ne bi trebalo potceniti, tad je bila reč o Sovjetskom Savezu komunističkom i samo su snažan ego i kult ličnosti (iako i sam komunista) Josipa Broza to savezništvo mogli da grubo odbace. Danas, drukčija je Rusija i drukčija je Srbija (ono je onda bila Jugoslavija, da se ne zaboravi, što nije nevažno), pa je drukčije i savezništvo na svim planovima, od političkih do ekonomskih. A kad je već tako moralo bi se stvarno iskupiti za dosadašnje skromno obeležavanje ulaska ruske Crvene armije u Beograd 20. oktobra pre 63 godine i kako se u nekim vestima i danas svedoči, ušli su zajedno sa – partizanima. Pri tome, nikad ne bi trebalo zanemariti da su milioni ruskih vojnika izgubili živote u Drugom svetskom ratu boreći se protiv fašizma, nacizma, Hitlera. To čak priznaju i Amerikanci kad obeležavaju u majskim danima pobedu u Drugom svetskom ratu, kad su i sami na evropskom tlu izgubili pola miliona vojnika.
Možda bi se, imajući u vidu ovaj odnos Amerike i uopšte razvijenog antiamerikanizma u Rusiji i svetu u novoj srpskoj stvarnosti moglo postaviti i pitanje: da li bi danas, ove 2007. godine, oktobar dvadeseti bio vidljivije obeležavan da su sa partizanima u Beograd (kao u Rim na primer) ušle američke ili britanske trupe? Pogotovo ako se ima u vidu kako se ponašaju prema statusu Kosova Vašington i London ovih dana? I naročito ako se tome doda i otpor prema NATO koji se ovde, kad se govori o bombardovanju, potpuno poistovećuje sa Amerikom i zapostavlja da je 16 članica ove Alijanse odlučilo da se Srbija bombarduje, pa među njima i oni kojima se danas može takva odluka – uprkos svim stradanjima – progledati kroz prste jer o Kosovu misle drukčije. Baš kao što se zaboravlja da su Rusi došli, pa onda odmah i otišli sa prištinskog aerodroma prepuštajući Kosovo Nato-saveznicima sa kojima i oni imaju posebno definisane, ali ne i neprijateljske odnose? Pitanje je opet suvišno, kolokvijalno, možda za nekog i zlonamerno, ali u opštoj konfuziji šta je šta, šta se koje godine ceni u istoriji, a šta ne – nije baš ni sasvim besmisleno.