U poslednjem pismu saopštiću svoje ime i prezime

Jedna reakcija je objavljena u Politici pod naslovom „Konspirativno novinarstvo“ (22. septembar), a druga u Danasu pod naslovom „Prijatelj studenata mora da se potpiše“ (23. septembar). Oba teksta imaju jednu stvar zajedničku, a to je da kritikuju „anonimnost“ mojih pisama. Međutim postoji razlika između anonimnosti i pseudonimnosti jer, da su pažljivo čitali moja pisma, znali bi da moja pisma uopšte nisu anonimna.

Autor prve reakcije je Vladimir Đukanović, poslanik i član Predsedništva SNS-a, ovde u svojstvu novinara-kolumniste koji me optužuje da su moja pisma neprofesionalna jer predstavljaju „konspirativno novinarstvo“. Dakle, čovek koji se nalazi u šizofrenoj poziciji političara-novinara, poput one u kojoj se nalazi i Nemanja Šarović, optužuje za neprofesionalnost.

Taj isti čovek, u stvari nečovek, vam je otvoreno pretio SNS članstvom, koje „oće da motke uzmu“ da vas „polomi kao slamčicu“, da vas „propusti kroz šake“ i da vas „izubija“. Zbog toga on ne zavređuje bilo kakav dalji odgovor od mene.

Autorica druge reakcije, dramaturškinja Jelica Zupanc, u svom ličnom stavu s pravom insistira na etici javne reči. U idealnom društvu, u kojem institucije funkcionišu, u kojem se različitost mišljenja poštuje, a argumenti sude po njihovoj snazi, a ne po autorovom imenu, anonimnost bi zaista bila čin kukavičluka. Srbija danas nije takvo društvo, a zna se i ko je kriv za to.

Istorija književnosti i publicistike puna je primera pseudonimnih dela koja su imala ogroman uticaj na društvo. Od Voltera do Orvela, od američkih Federalističkih spisa koji su pisani pod pseudonimom Publius i koji su promovisali ratifikaciju prvog demokratskog Ustava, do Juniusovih pisama u Engleskoj koja su razotkrivala korupciju u vlasti kralja Džordža III. – anonimnost je bila oružje onih koji su zagovarali slobodu i pravdu. Odbaciti apriori svako anonimno ili pseudonimno delo znači odbaciti i tu tradiciju. Ti ljudi nisu bili kukavice, nego su pronalazili modalitete efikasne borbe kako ona ne bi bila ugušena.

Međutim, slažem se da bi bilo, čak i u ovim okolnostima, neprofesionalno objavljivati anonimna pisma verujući na reč nekome ko se predstavlja kao „univerzitetski profesor“. Kada bi moja pisma bila anonimna, ja bih ih upućivao uredništvu sa nepoznate mail adrese ili tajnog profila. Međutim, to ovde nije slučaj, moje ime i prezime je poznato redakciji Danasa, znaju gde radim, kako izgledam itd, a pisma objavljujem pod pseudonimom „Prijatelj studenata“ jer to je suština mojih pisama – da vam dajem prijateljske savete – a ne da vam dociram iz pozicije profesora.

Ono što je pravi izvor ovog nesporazuma koji zbunjuje čitaoce jeste da uredništvo Danasa često koristi formulaciju uz moje tekstove „novo anonimno pismo jednog profesora“. To nije moja krivica. Verujem da uredništvo ovde koristi reč „anonimno“ iz čisto komercijalnih razloga. Verovatno će više imati „klikova“ pismo za koje piše da je „anonimno“ nego da piše „otvoreno pismo jednog profesora“ ili „novo otvoreno pismo Prijatelja studenata“.

Sva moja pisma su otvorena – baš kao i jedno pismo studentkinje u blokadi koje je bilo objavljeno u Radaru. Ono je nosilo naslov „Ako sada odustanete, sačuvaćete godinu, ali ne i Univerzitet“, a uredništvo je uz naslov stavilo „Otvoreno pismo studentkinje u blokadi“ uz napomenu da je „ime i prezime poznato redakciji“. Takva napomena i oznaka „otvoreno“ su primereni i uz moja pisma koja nisu anonimna kao što nije anonimno ni pismo te studentkinje.

Ne pišem ova pisma zbog političkih ambicija ili slave, nego zato što mislim da vi, studenti u blokadi, zaslužujete maksimalnu podršku u vašoj borbi za istinom i pravdom. Glavni urednik Danasa Draža Petrović, kojeg mnogo cenim, rekao mi je još u februaru kada sam objavio svoje prvo pismo da ću na kraju ipak morati da se potpišem i ja ću to ispoštovati.

Obećao sam tada da ću u poslednjem pismu saopštiti svoje ime i prezime. Nadam se da će to biti dovoljno gospođi Zupanc, kao i onima koji sumnjaju u mene. A oni koji sumnjaju u list Danas, dokaz slobodne misli je upravo kritički tekst gospođe Zupanc.

Neki čitaoci su me uporedili sa Benksijem, čije delovanje proizlazi upravo iz pomenute pseudonimne tradicije. Njegovo pravo ime je poznato londonskoj aukcijskoj kući Sotebi, gde su neka njegova dela dosegla milionske iznose. Za razliku od Benksija, ja ne zarađujem od svojih tekstova za Danas, pišem pisma potpuno dobrovoljno i besplatno.

Ali bez obzira što moja pisma nisu anonimna, hoću da objasnim zašto sam odlučio da pišem pod pseudonimom i zašto je uredništvo Danasa koje me inicijalno tražilo da potpišem svoja pisma, ipak prihvatilo da ih pišem pod pseudonimom. Pod sopstvenim imenom u više navrata sam javno kritikovao naprednjački režim – godinama pre pada novosadske nadstrešnice. Međutim, moje poruke su uglavnom prolazile nezapaženo u šumu režimske propagande.

Kada ste vi, studenti u blokadi, izašli na ulice, nekoliko puta sam vas javno podržao, imenom i prezimenom. I bio sam zapažen, ali tako što su moje poruke izvrnuli režimski mediji, a doživeo sam i pretnju Đukinog bliskog partijskog kolege. A evo Đuka i sada na kraju svog teksta u Politici kaže da sam „sramota za srpski univerzitet i da je sreće da se istraga sprovede i da bude(m) najuren“, kao i „nadležne ustanove bi autore ovakvih tekstova najhitnije morale da hospitalizuju.“

Kako su pritvori već puni neistomišljenika, postavlja se pitanje da li to Đuka najavljuje istrage i otkaze profesorima po univerzitetima i prisilnu hospitalizaciju kao sledeći očajnički korak režima koji se urušava?

Meni takve pretnje lično ne smetaju, ali ono što mi je smetalo kada sam istupao javno pod sopstvenim imenom jeste da su mi prilazili prijatelji i kolege, pa i članovi moje porodice, sa komentarom: „Što to tebi treba“, „Imaš karijeru i porodicu“, „Ne mešaj se u politiku“, „Ne talasaj“, „Drži se po strani jer ćeš nastradati“ itd. Znam da vam zvuči poznato jer su mnogi od vas i sami prošli kroz to. I onda sam se zapitao – stvarno, da li meni zaista treba da me ljudi pitaju „Što to tebi treba“ i tome slično.

Ako pišem pod pseudonimom, ne moram da trošim vreme da se pravdam ljudima oko sebe zašto vam pišem pisma. Mislio sam da će vlast ionako brzo da padne i da neću morati da polemišem sa režimskim medijima, što se sada ipak desilo. Ako ništa drugo, drago mi je ako trošim resurse Nepomenikovih i Putinovih tajnih službi koje mu pomažu, a koje verovatno pokušavaju da otkriju ko sam i šta sam.

Bolje da ih troše na mene nego na nekom nevinom studentu. Osim toga, pisanje pod pseudonimom mi je omogućilo da vam se redovno obraćam u ovoj formi, a nije me sprečavalo da povremeno kritikujem vlast u medijima pod sopstvenim imenom i na taj način multipliciram borbu protiv režima.

Kao i pre, ponavljam da moji saveti nikoga ne obavezuju. Vi uopšte ne morate da sledite moje savete i mnogo puta ih i niste sledili, a vreme će pokazati da li je to bilo dobro. Neki od vas su mi pisali u komentarima ispod teksta i porukama na Instagramu i to me ohrabruje da vam pišem svih ovih meseci.

I dalje mislim da su građanski izbori jedini izlaz, ali kako stvari stoje na kraju će naprednjake verovatno trebati i fizički isterati iz institucija. Zato vas pripremam i za taj scenario i opravdavam one koji su već sada targetirali prostorije SNS-a. Ali to ne činim proizvoljno nego po kriterijumima o kojima sam pisao upravo kako bi se izbegao haos i građanski rat. Mnogi koji se danas bore protiv režima sakrivaju svoj identitet – to je i preporuka svima koji izlaze na ulice kako bi izbegli hapšenja. Jer ako nas sve pohapse, ko će ostati?

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)