U razgovorima o krivici ima nečeg nedorečenog

 To što govore pisci-ideolozi i dvorski pesnici zaista ne zaslužuje osvrt, jer njih javna rečne obavezuje. Krivica je, po njima, uvek na drugom narodu, nikada na svom. Zaista bedno, kao i svaka ideološka aporija. Popovićnudi podsticaj za pravi razgovor. „Mi neprestano potežemo pitanje naše kolektivne krivice, i onda kada niko drugi o njoj ne govori“. Tu smo, ima nečeg nedorečenog u razgovorima o krivici. Narodi nisu krivi, ali dugo, decenijama čak, nose posledice toga što je učinjeno. Stoga je osvrt dr Popovića povod da se još nešto kaže.

Povremeno se čini da te famozne kolektivne krivice i ima i nema. Za umne i odgovorne ljude u dramatičnim istorijskim momentima nije bilo problema. Objašnjenje je jednostavno: govorili su sve i do kraja, koliko god to bilo mučno. Uvek je bilo tako kada se dramatično okončaju „veliki projekti“, svejedno zvali se oni velika Nemačka, Bugarska, Srbija ili „ukrupnjena Hrvatska“. Nekih aktera odavno nema. I Miloševići Tuđman su mrtvi. Da, ali živa glava dugove plaća. Popovićnas podstiče da kažemo nešto kako bi se znalo da pitanje kolektivne krivice nije, ipak, aporija od koje boli glava. U pravo vreme bilo je ljudi koji su o tome kazali pravu reč. Nešto o tome bi i Srbi i Hrvati trebalo krupnijim slovima da ispišu, i da zapamte. Krajem avgusta 1944. veliki saveznik u poslednjem svetskom ratu, predsednik SAD Ruzvelt, dao je zvaničnu instrukciju svom ministru rata – ne neko svoje lično mišljenje većmemorandum o tome šta činiti nakon sloma Nemačke i samoubistva vođe Rajha. U knjizi Wernera Masera (nemačko izdanje 1971, parisko 1974) jasno čitamo: „Mora se učiniti sve da nemački narod shvati da je čitava nacija bila angažovana u nemoralnoj zaveri protiv svih pravila koja važe u modernoj civilizaciji“.

Dugo je potrajalo, ali su Nemci uspeli da podvuku crtu ispod tužne i ružne prošlosti. Naše ratovođe to nisu, a njihovim živim sledbenicima to ni na pamet ne pada. A kako to ide, to niko nije video bolje od Andre Žida krajem oktobra 1944. Danas imamo hiljade stranica punog kritičkog izdanja Židovog „Dnevnika“ i u njemu čitamo taj zapis: „Neki sada misle da će Nemačka posle ovoga rata odustati od svoje ambicije koja ih je dovela do ovakve katastrofe. Sigurno je verovatnije da će Nemci zadugo još razmišljati ne o svom porazu, većpre o nizu pobeda koje su ih bile dovele tako blizu uspeha“.

I ovde i sada sledbenici ratovođa tako razmišljaju: jeste, poražena je ideja velike Srbije, ili „ukrupnjene Hrvatske“, šteta što još malo nismo izdržali, jer cilj je bio nadohvat ruke. Upravo tako. I otuda ovo dobacivanje „kuglica“ između Beograda i Zagreba, umesto ozbiljnog dijaloga o problemu famozne „kolektivne krivice“.

Nije neočekivano – niti zanimljivo – što čine političari. Nevolja je što tako razmišljaju i neki biskupi i vladike, koji ne kriju svoje ratne ciljeve. Prvi čovek Sinoda naše crkve mitropolit Amfilohije, u izjavi za Rojters, kaže će na Balkanu biti rata, „jer Srbija je nezadovoljna i ponižena“. „Neko vrijeme će vladati mir – kaže ugledni prvak Sinoda – ali je taj mir priprema za rat“. Valjalo bi se okrenuti miru i budućnosti, i onda bi i dijalog o „kolektivnoj krivici“ bio ne splet bezdarnih političko-ideoloških aporija, već ozbiljno suočenje s istinom.