U senci planiranog rušenja zgrade Generalštaba: Zašto je važan Nikola Dobrović?

Skromna materijalna sredstva, oskudan građevinski materijal, sve brojniji, ali i nedoučeni graditelji, pometnja u formulisanju i tumačenju socijalističkog realizma, tadašnje idejne i estetske obaveze, objektivno su usporavali izlazak Beograda na pravi arhitektonski put. Kada je obnova privedena kraju, i dok se Beograd otvarao neuobičajeno velikim migracijama, započela je za naše prilike veoma živa urbanističko-arhitektonska aktivnost. U tim okolnostima, još u prvim danima posle rata, prvu graditeljsku živost i nemir uneo je na ove prostore arhitekta Nikola Dobrović, koji je u oslobođeni Beograd došao sa borcima Narodnooslobodilačkog pokreta.

Svojom arhitektonskom strašću, talasima polemičkih napisa i knjiga, smelošću ideja i beskompromisnim protivljenjem svemu konvencionalnom, slučajnom i nestručnom, Dobrović je otvorio nove puteve beogradskoj arhitekturi. Bio je osnivač Urbanističkog instituta pri Ministarstvu građevina NR Srbije, a kasnije i Urbanističkog zavoda Beograda, u to vreme jedine institucije u Beogradu u kojoj se radilo, raspravljalo i projektovalo na stručnim, naučnim i kulturnim principima. Dobrović je bio sledbenik vizije arhitekture Đorđa Kovaljevskog o prelasku Beograda na levu obalu Save (vizije postavljene još 1924), on je bio stegonoša te ideje, promotor novog i velikog Beograda.

Najznačajnije arhitektonsko delo Nikole Dobrovića, najznačajnije ličnosti moderne jugoslovenske arhitekture, svakako je kompleks zgrada Državnog sekretarijata za poslove narodne odbrane. Izgrađen je na prostoru velike ulične raskrsnice koja je presečena na dva dela širokim saobraćajnim trakama, što prkosnom maestru nije smetalo da ostvari izuzetno homogenu, organsku i likovno definisanu arhitektonsku celinu. Nove građevine su premostile ulice, povezale stare susedne objekte različitih ambicija i arhitektura, raznih visina, širina i dužina i, na taj način, prosto samlele parcijalni urbanizam i izrasle u superioran prostorni stabilizator i likovnu potrebu gradskog pejzaža.

Napor da se susretnu i povežu sa uznemirenom okolinom nije narušio njihov integritet. Zgrade imaju autolikovna dejstva, najvidljivija u dinamici i bogatstvu prostornih kontura koje bude niz simbola i asocijacija. Jedna od njih polazi od snage i hrabrosti jugoslovenskih naroda, a izražena je u propinjanju plastike kamenih masa koje podsećaju na kanjon Sutjeske i njenu eroiku.

Ova monumentalna kompozicija, zasnovana na fenomenu komponovanja spoljašnjih i unutrašnjih arhitektonskih sila, koje u izmeni likovnih napona ostvaruju uzbudljive i snažne utiske, poslužila je Dobroviću da na njoj uspešno proveri svoja teorijska istraživanja o „pokrenutosti prostora“ i da na njoj zasnuje brojna tumačenja višestepenih korelata arhitektonskog stvaralaštva.

„Novi veliki urbanizam novog velikog grada treba da ima pravu i čvrstu kičmu. Ta kičma je trasa auto-puta koji treba da prođe kroz veliki Beograd“, reči su velikog vizionara i prvog posleratnog glavnog arhitekte Beograda Nikole Dobrovića, reči koje su se posle nešto više od dve decenije pretvorile u jednu od najkrupnijih urbanističkih realizacija u našem glavnom gradu.

„Novi veliki urbanizam novog velikog grada treba da ima pravu i čvrstu kičmu. Ta kičma je trasa auto-puta koji treba da prođe kroz veliki Beograd“, reči su velikog vizionara Nikole Dobrovića, reči koje su se posle nešto više od dve decenije pretvorile u jednu od najkrupnijih urbanističkih realizacija u našem glavnom gradu, realizaciji arhitekata Branislava Jovina i Jovana Katanića.

Najznačajnija kopča Beograda sa auto-putem, koji je prošao kroz glavno gradsko tkivo, nalazi se na raskrsnici „Mostar“. Zahvaljujući izuzetno kreativnom pristupu u projektovanju ovog prostranog i složenog objekta, tehnička zahtevnost saobraćajnih funkcija razrešena je impresivnim konstrukcijama složenim u harmoničnu likovnu dinamiku.

Saobraćajna petlja kod „Mostara“ oblikovana je betonskim trakama, koje podupiru elegantni stubovi ili zelene školjke bogato modelovanog terena. Nekoliko javnih sadržaja, ukomponovanih u taj sklop, treba da posluže da se ovaj veliki gradski prostor što bolje iskoristi.

Ovaj saobraćajni objekat, u svom dinamičnom životu, razvio je novu kulturu saobraćaja, unapredio privredne tokove, odlučno uticao na dalje krupne urbanističke intervencije i izmenio fizionomiju grada, naglašavajući njegov put u zajednicu evropskih metropola.

Jedna od najvećih upravnih zgrada kompanije „Delta“ smeštena je pored nekoliko sličnih privrednih giganata, kao što su „Geneks Apartmani“, „Jugopetrol“, „Hajat“ ili poslovni prostori „Savograda“, na istoj urbanističkoj površi, prvoj na koju se naiđe po prelasku preko glavnog mosta koji spaja stari deo grada sa Novim Beogradom. Među njima ima stilskog jedinstva, naročito stoga što je autor „Delte“ prethodno projektovao pomenute apartmane.

Ovaj celoviti i homogenizovani superblok svojim volumenom i respektabilnom arhitekturom potvrđuje dalekovidost idejnog roditelja Novog Beograda, Nikole Dobrovića, da će Beograd jednog dana svojim izgledom stati uz rame sa velikim evropskim metropolama. Markantni projekat (15.000 m˛) Ivanke i Relje Kostića svojom finom i razuđenom vertikalnom modulacijom nije ulazio u idolatriju haj-teka, pa je tim otklonom uneo u beogradsku arhitekturu jedan prijatno umekšan panoramski izgled.

Terazijska terasa je najurbaniji, prostorno najbogatiji i prirodni simbol Beograda, pa je stoga razumljivo što je više nego bilo koja druga tema u planiranju i razvoju grada toliko godina privlačila pažnju Beograđana. Međutim, nijedna generacija koja se bavila ovim problemom nije bila spremna da preuzme odgovornost za njegovo rešavanje. Davne 1929. beogradska opština je raspisala međunarodni konkurs za uređenje Terazijske terase, na kome je prvu nagradu dobio Nikola Dobrović.

Dobrovićeva vizija oslanjala se na prostranu terasu u nivou Terazija sa arhitektonskim megastrukturama ispod nje i nizom platformi koje su se kaskadno spuštale niz reljef Savske padine. Ispod velike terase i niza platformi nalazili su se, kroz više etaža sa internim pasažima, brojni lokali i velike trgovačke galerije. NJihovi krovovi, kako je Dobrović zapisao, „bili su ukrasni vrtovi sa bazenima, pergolama i vodoskocima“. Prestonica bi time dobila kompozicioni i vizuelni prodor od samog centra grada do najniže kote savskog amfiteatra, na čijem se horizontu projektuju smiraj sunca i pastozne magline sremske ravnice.

Da su svojevremeno ostvarene Dobrovićeve vizije, bio bi to urbanističko-arhitektonski vrhunac iskorišćenosti topografskog blaga Beograda, reprezentativni velegradski ansambl najvišeg evropskog ranga, sličan pariskom Trokaderu.

Devedesetih godina prošlog počelo je dugo očekivano uređenje ovog prostora. Sreća se osmehnula autorskom timu Rajović, Nikezić i Milunović da najzad, posle toliko decenija nedoumica i stručnih kontroverzi, izgrade i prvu, i to portalnu zgradu Terase. Može se reći da je projekat bio uspešan, uprkos činjenici da je čitav zahvat programski bio daleko od Dobrovićeve obuhvatnosti i monumentalnosti. U najznačajnije kvalitete ove građevine može se svrstati makroforma, koja se uspešno ugradila u razuđeno postojeće stanje i kaskadne zahteve denivelisanog prizemlja, kao i to što nije podlegla pomodnoj staklomaniji niti oveštalom formalizmu drugostepene plastike.

Tek što je skinuo ratnu, savezničku uniformu i iz Barija preko Visa stigao u Beograd 1944, Nikola Dobrović imenovan je za prvog čoveka kome se poverava posleratna graditeljska sudbina Beograda. Još pre rata afirmisan kao istaknuto ime u jugoslovenskoj arhitekturi, Dobrović, okružen razorenim gradom, nemaštinom, oskudicom u kadrovima i institucijama, već 1946. izneo je u javnost postavke prvog urbanističkog plana Beograda. Nešto kasnije, kao direktor Urbanističkog zavoda i glavni arhitekta prestonice, dobio je priliku da razrađuje svoje vizije i rukovodi Generalnim planom velikog Beograda, posebno Novog Beograda, za koji se može reći da je njegovo životno delo.

Jedan potpuno novi grad isplivao je iz močvara na ušću Save u Dunav. Baš kao u najpoznatijoj anegdoti o Dobroviću i Beogradu: kočoperni Nikola potrpao je u jedan oveći ribarski čamac članove Planske komisije Vlade Srbije, izvezao ih u osovinu današnje Palate Federacije, na jednom mestu pobio veslo u trstik i rekao: „Ovde će biti svečani i majestetični prospekt i centar Novog Beograda.“

Za manje od pola veka Beograd je izrastao u ozbiljnu i prestižnu evropsku metropolu.

Retko je koja generacija u istoriji imala priliku da prati nastajanje jednog grada od prvih temelja do oblakodera i velikih avenija. Najšira javnost nije ni svesna da je skoro pedeset generacija Beograđana učestvovalo u tom istorijskom poduhvatu. Gledali su prevrtanje planina peska, a brojne makete doživljavali kao dečju igru, sve dok jednog dana te kockice nisu izrasle u „Sava centar“, „Energoprojekt“, „Geneksove“ kule, „Hajat“.

Bez presedana u istoriji, u proleće 1999. Srbija i Beograd doživeli su prvo mirnodopsko bombardovanje od strane oružanih snaga Severnoatlantske alijanse. Taj tragični događaj pogodio je ne samo Srbiju i srpsku prestonicu već i čitavu našu civilizaciju. U istoriji je bilo velikih rušenja gradova, što se uvek zbivalo usled ratnih neprijateljstava, buna, nemira i revolucija, ali nikad u mirnodopskim uslovima.

Generacija koja je doživela ovo stradanje, a u prvom redu graditelji, dužna je da istoriji ostavi tačne podatke i autentične tragove o ovom, po posledicama, dalekosežnom i tragičnom istorijskom događaju.

Porušene građevine mogu se rekonstruisati, osposobiti i vratiti u izvorno stanje. Tamo gde to nije moguće, treba sačuvati uspomene na traumatični početak novog veka i novog milenijuma. Možda, pri svemu ovome, treba koristiti primer najuzbudljivijeg berlinskog spomenika rušenjima u Drugom svetskom ratu. U centru razorenog Berlina ostala je delimično spaljena i porušena Spomen-crkva cara Vilhelma (arhitekte Franca Švehtena iz 1891). Rekonstruisana je tako što je jedan deo vraćen sakralnim potrebama, a drugi, sa tornjem visine 113 metara, konzerviran kao autentična ruševina koja avetinjski štrči usred obnovljenog grada i već više od pola veka stoji kao jedinstveni spomenik, kao memento da se gradoubistva više nikada ne dogode.

U bombardovanju Beograda stradalo je nekoliko monumentalnih objekata najvećih srpskih arhitekata: Dobrovićev Generalštab, Brašovanov Dom vazduhoplovstva, Antićev SUP, Bogunovićev i Janjićev TV toranj na Avali, Krasnovljeva Palata Predsedništva Srbije, kao i nekoliko drugih građevina.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.