U svemiru sa šrafcigerom i olovkom: U sećanje na astronauta Apola 13 Džejmsa Lovela

Džejms Lovel, astronaut Džeminija i Apola 13, pomogao je našoj maloj ekipi — Miodragu Babiću, generalnom direktoru Hemofarma, Nikoli Stankoviću, direktoru Hemofarm Nemačke, i meni, direktoru Hemofarm Amerike — da pronađemo dobrog i solidnog farmaceutskog partnera za plasman naših lekova, bolničkog programa u američke vojne i javne bolnice.

On i senator Mark Kirk, inače američki vojni pilot po profesiji, spojili su nas sa Hospirom, američkom generičkom farmaceutskom firmom u Lejk Forestu, čikaškom predgrađu u američkoj državi Ilinois.

Potpisani multimilionski sporazum o izvozu u Ameriku proslavili smo u lepom porodičnom restoranu Džejmsa Lovela. Prostor je uredio njegov sin Džim, sa memorabilijama iz Apola 13.

Miša Babić ga je, u svom stilu, odmah i direktno pitao kako se osećao posle one čuvene rečenice koju je, u filmu o njemu i Apolu 13, izgovorio Tom Henks: „Hjuston, we have a problem.“

Lovel se nasmejao i rekao:

„Dok smo, posle eksplozije tanka za vazduh, bili u kapsuli — što je ekvivalent čamca za spasavanje u okeanu — nisam se bojao. Imao sam od alata šrafciger i olovku, a dole u Hjustonu su bili ljudi koji su brinuli o nama.“

Posle kratke tišine u VIP salonu restorana prolomio se smeh.

Naravno, najviše je znao i najviše se smejao senator Mark Kirk, vojni pilot, koga sam poznavao iz svojih diplomatskih godina, a i prilikom dolaska prevaranta, sveštenika Džesija Džeksona, i kasnije osuđenog kongresmena/guvernera Ilinoisa Roda Blagojevića, po tri američka vojnika koji su bili privedeni na Kosovu i koje je Milošević predao svešteniku Džeksonu — inače duplom osuđeniku zbog krađa dok je u dva mandata bio gradonačelnik Vašingtona DC.

Tada je Mark Kirk komandovao vojnom eskadrilom koja je pratila Džeksonov let.

Prilikom jedne njegove posete ručali smo u epskom restoranu „Znak pitanja“. Voleo je prebranac i dimljene kobasice.

Mark je to ispričao Lovelu, a ovaj mu je odgovorio da to nema u ponudi i predložio fazanku u vinu, za koju se Miša Babić odmah odlučio, ali ne i Nikola Stanković i ja.

Kažem Lovelu „sharp no“, a naš advokat Bob Lanza dodaje: „Mišo, nećeš valjda da jedeš little birdy.“

Opet se razlio smeh.

Lovel je bio izuzetan čovek i domaćin, okupirao nam je pažnju svojom pričom i iskustvom.

Ima nečeg izuzetno kvalitetnog u takvim ljudima. Iako imam puno lepih godina iza sebe, danas su mi, zbog ovakvog prijatelja, ovlažile oči.

Njegovom sinu sam poslao telegram saučešća u ime našeg malog tima, koji je u Lovelovom restoranu bio desetak puta — ja i više, tokom godina operativnog rada na izvozu lekova u SAD.

Autor je bivši ambasador Srbije u SAD i poslovni čovek

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.