Umesto čistog vazduha vlast izabrala Ekspo i stadione

Ili, peciznije, da nema osobe kojoj zagađeni vazduh ne ugrožava zdravlje. Ugrožava jednako one koji imaju svest o ovom problemu i koji prate aplikaciju na svom mobilnom telefonu i one koji u zagađenje ne veruju. (Koji veruju svom predsedniku, jer u nešto ili nekoga moraš verovati. U Boga, nauku, zdrav razum…)

A šta kaže statistika? Kaže da u Srbiji godišnje premine oko 14 hiljada ljudi od posledica prekomernog zagađenja vazduha. To su tzv. prevremene smrti. Drugim rečima, da su udisali čist vazduh, disali bi i živeli i dalje.

Nedavno je RTS objavio godišnji izveštaj Instituta za zdravstvene efekte i Instituta za zdravstvenu metriku o globalnom stanju vazduha, koji se smatraju, kako navode, „najkvalitetnijim izvorom podataka o kvalitetu vazduha i o njegovom uticaju na zdravlje.“

Da rezimiramo iz izveštaja: 36 odsto svetske populacije izloženo je prekomernim nivoima zagađujućih čestica PM 2,5 (onih najsitnijih i najopasnijih, koje prodiru duboko u pluća). Zagađen vazduh u Srbiji uzrokuje 81 prevremenu smrt na 100 hiljada stanovnika, dok u svetu taj broj iznosi 56, što znači da smo skoro 50 odsto gori od svetskog proseka. U Nemačkoj, na primer, 17 ljudi na 100 hiljada stanovnika strada od zagađenog vazduha, dakle, skoro pet puta manje nego kod nas.

Koje organe napadaju otrovne PM čestice? Mozak, srce i krvne sudove, pluća. „Procenjuje se da je svaka četvrta prevremena smrt od Alchajmerove bolesti prouzrokovana zagađenim vazduhom“, stoji u ovom izveštaju. Dalje, zagađen vazduh u Srbiji kao uzrok smrti od ishemijske bolesti srca učestvuje sa 19 odsto, kod moždanih udara sa 18 odsto, kod hronične opsturktivne bolesti pluća sa 16 odsto.

Za neonatalnu smrtnost (u prvom mesecu života) u 14 odsto slučajeva kriv je zagađen vazduh koji je ujedno drugi faktor rizika smrtnosti dece do pet godina. Podseća se u izveštaju da su deca najranjivija, manja im je telesna težina, brže dišu, aktivniji su. A mi dodajemo, decu iz vrtića i po zagađenom vazduhu izvode napolje, a igraju se i košarka i fudbal u školskim dvorištima za vreme časova fizičkog vaspitanja.

Umesto da se po ljubičastom vazduhu ostane u učionici, održi čas iz ekologije i podigne svest kod đaka o opasnosti od zagađenja. Umesto da iz nadležnih ministarstava školama stigne zabrana održavanja časova fizičkog na otvorenom kada je vazduh zagađen. Ali, time bi se previše skrenula pažnja na problem koji oni ne žele da reše. Nije da ne umeju, metode su poznate, već baš tako – ne žele. Od brige o zdravlju dece i celog naroda, očigledno im je jača briga o opstanku na vlasti. I po cenu sopstvenog zdravlja.

U trenutku dok pišem ove redove, aplikacija AirCare pokazuje ljubičastu boju i broj 166, a merna stanica nalazi se 900 metara od moje lokacije (u Beogradu). Piše da je vazduh opasan, da se prozori zatvore i izbegava boravak na otvorenom. Piše da PM 2,5 iznosi 124, ili, osam puta više u odnosu na dozvoljeni nivo, prema kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije.

I tako je u najvećem delu prestonice i u većini drugih gradova Srbije, gde je situacija često još mnogo gora u odnosu na Beograd. Dakle, nije da nismo upozoreni. U našim mobilnim telefonima stoji upozorenje da je vazduh opasan po život. A da je život bez vazduha nemoguć, to znamo. Šta onda činiti?

U pomenutom izveštaju za kraj se navodi: „Vlada Srbije je pre tri godine donela Program zaštite vazduha do 2030. Ako bi se primenile mere smanjenja zagađenja vazduha, predviđene u tom dokumentu, smrtnost od zagađenog vazduha smanjila bi se za 40 odsto.“

I tako dolazimo do druge zamenice u našem uvodu – da li dišemo isti vazduh, mi i oni. Ko su Oni? Da li dišu? Da li dišu isti vazduh kao i mi? Nisu to pristalice vlasti, nisu ni svi izvršioci vlasti. Jasno je svima odavno da o našim životima odlučuje nekolicina ljudi na čelu sa Vođom. Oni odlučuju o prioritetima.

O tome gde će se narodni novac ulagati, pa samim tim i kakav ćemo vazduh udisati. Oni – umesto investicija u filtere za dimnjake, subvencija za prelazak na centralno grejanje, jer dokazano je da su individualna ložišta najveći zagađivači vazduha, pošto sezona ljubičastog vazduha redovno počne sa sezonom grejanja – biraju nešto drugo. Biraju puteve, stadione, Ekspo, leteće automobile.

Zato što su ti projekti pogodni za mutne radnje i punjenje privatnih džepova, zato što su rezultati vidljivi, a vazduh nije vidljiv, osim kada je zagađen, ali bože moj, dune košava i magla nestane. A putevi i građevine ostaju. Doduše, tu i tamo se neka sruši, ubije ljude, ali bože moj, nesreće se dešavaju svuda u svetu.

Međutim, sve nam je ovo poznato. Ono što nam nije poznato jeste kako Oni dišu ovih dana. Često se kaže da vlast promeni ljude, ali dokle može ići ta promena? Izmene se čak i fizički. Obično se ugoje, dobiju podvaljak, promene držanje, pogled, o čemu je pisao i naš nobelovac. Ali, da li je moguća promena i u samom organizmu?

Da li je nadljudska strast da ostanu na pozicijama svemoći, pomešana s paničnim strahom od gubitka istih, učinila da im s vremenom izraste još jedan organ u organizmu, možda neka žlezda čija je funkcija da filtrira vazduh koji udišu, te u pluća odlazi čist, a izdišu onaj zagađeni. Ako prihvatimo ovu tezu, ispada da i Oni aktivno zagađuju vazduh u Srbiji.
I, šta nam valja činiti da prodišemo?

„Poznato je da se u revolucionarnom procesu samo jedna faza može svesti na puku tehniku: to je zauzeće vlasti“, piše Karlos Fuentes. „Međutim, preobražavanje društva nikada nije bilo niti može biti kodifikovano: svaka revolucija je jedinstvena, ne može se ponoviti niti povratiti. LJudi koji izvode revoluciju (…) moraju svaki put iznova da sve otkriju i smisle“, poručuje ovaj meksički pisac i esejista.

Možda nas zaista čeka obojena revolucija. A naša bi bila ljubičasta. Ako nas briga oko kopanja litijuma, ni studenti, ni niz tragedija za koje je odgovoran vladajući režim, nisu uspeli da potpuno ujedine u borbi za promenu vlasti, možda će to učiniti vazduh.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.